Мистерија Титовог кума

0
804

Александар Лека Ранковић био је много тога – први начелник ОЗНЕ и УДБЕ, човек који је до 1966. године био на челу свих полицијских и тајних служби и један од Титових најближих сарадника. Па ипак, млађе генерације заправо не знају ко је био овај човек нити шта се то са њим догодило. Они који знају, имају пак друга питања од којих је најчешће оно – зашто је Ранковић после Брионског пленума заувек заћутао…

На Брионском пленуму заказаном 1. јула 1966. Александар Ранковић је мало говорио. Био је изолован, а бивши саборци су га се клонили. Деловао је конфузно, збуњено и није се бранио. Сви учесници расправе осудили су његове поступке. Током седнице му је нагло позлило, при чему је доживео благи инфракт. Када је говорио, причао је само о својој моралној одговорности и поднео је оставку на све функције.

Тако је 1. јула 1966. године окончана, до тада, блистава каријера Александра Ранковића, оснивача свих тајних служби на просторима Југославије, кума и једног од најближих сарадника Јосипа Броза Тита.

Али ово је тек крај приче…

Ранковић је био један од људи који су после ИИ светског рата испливали као најпоузданији борци у име новог поредка и један од “старих комуниста”. ОЗНА је већ била основана 1944. и тих дана је имала пуне руке посла.
Деловањем безбедносних служби на чијем је челу Ранковић био, послератна држава је веома брзо и успешно очишћена од политичких непријатеља режима – четника, недићеваца, збораша… а комунистичка власт је учвршћена.

Шеф свих тајних служби Југославије и Титов кум
Александар Ранковић је био члан свих важнијих политичких тела, како у држави, тако и у Комунистичкој партији – био је потпредседник Савезне скупштине, члан Извршног комитета ЦК Савеза комуниста Југославије, потпредседник Савезног извршног већа и председник Одбора за унутрашњу политику, члан Секретаријата Извршног комитета ЦК СКЈ, члан ЦК Савеза комуниста Србије, члан Председништва Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије…

Све ово време, поред ових функција, Александар Ранковић је био и шеф свих полицијских и тајних служби Југославије, задужен за борбу против свих који су сматрани противницима државе и тадашњег режима.

Све ове функције биле су подупрте (а добрим делом су и произилазиле) чињеницом да је Ранковић био веома близак са Титом. Када се овај, 1952. године венчао са Јованком, Александар Ранковић је био Титов кум.

И после разлаза Тита и Стаљина, Ранковић је остао веран партији и Титу. Службе којима је он руководио вршиле су масовна хапшења и ликвидације симпатизера Информбироа. Многи су осуђени без довољно доказа, само на основу сумњи и без критеријума.

До 1966. године политичка моћ Александар Ранковић стално је расла. Зато је његов пад био још већи када је “афера прислушкивања” једном избила.

И онда је 1. јула уследио Брионски пленум на коме се Ранковић сам повукао након што је био жестоко критикован од стране дојучерашњих другова.

После његове смене на Брионском пленуму, наступила је “чистка” – смењени су, превремено пензионисани, па и ухапшени многобројни функционери за које се сматрало да су Ранковићеви симпатизери. Био је то први велики лом у југословенском врху, после смене Милована Ђиласа 1954. године.

Човек који је заувек заћутао
Александар Ранковић је био скоро једини Србин у непосредном Титовом окружењу. Нјеговом сменом српска Државна безбедност значајно је ослабила, а “чистка” у којој су превасходно страдали српски званичници, довела је до слабљења утицаја Републике Србије у Југославији.

Убрзо после Брионског пленума је покренуто и питање злоупотребе Удбе на Косову и Метохији, што су искористили албански сецесионисти и већ у јесен 1968. године изашли са захтевом “Косово република”. Сменом Александра Ранковића на Брионима, верују неки, заправо су почеле припреме за оно што ће, постепено, довести до распада југословенске федерације почетком деведесетих година.

После Бриона, Ранковић је заћутао. Живео је мирно и повучено и бавио се писањем мемоара. У њима је записао: “Ја, који сам све прислушкивао, од скупштине до спаваће собе, задњи сам сазнао шта ми се спрема.”

Занимљиво је да је, када је Александар Ранковић умро 19. августа 1983. године, Централни комитет Савеза комуниста цензурисао сам чин сахране. У штуром извештају Тањуга, који је емитован, стајало је да се од Ранковића опростило “неколико хиљада грађана”. Према процени неких очевидаца, било их је више од 100 хиљада, а испратили су га и повицима: “Лека, Лека”.

Годинама после смрти Александра Ранковића је на снази била забрана његовог јавног помињања, подсећања на делове његове биографије, чак и на објављивање његових фотографија и то и оних које имају историјски значај.

Преузето: Политика експрес