Миломир је свој интервју дао екипи истраживача и писаца на челу са Мојсијом Ђерковићем 2008.године на Вучијој Луци.
Миомир (1957) је те године живио је са супругом Ковиљком (1957) те кћеркама Бојаном и Зораном у викендици, на Вучијој Луци.
„Ја сам рођен 1945.године и свога оца нисам никада видио живог, као ни он мене. Све што вам о томе будем рекао, то је сјећање мојих најближих и старијих од мене. Ми Дерикоње потичемо негдје од Колашина, а ово презиме које носимо је прикривено, маскирано Осим на Вучијој Луци, живимо још на Брезовицама (Мокро) и у Банату. Рођаци смо са онима који славе Јовањдан. Ова недовршена викендица је изграђена као трећа кућа на истим темељима. Прва је направљена 1931.године, коју су Нијемци запалили 1943.године. Тада су моја бака и мајка склепале на истом згаришту брвнару у коју су се склониле и она је као дом служила коју деценију после рата. Срушили смо је и истим темељима подигли ову викендицу.
Мајку Бојкусу одвели у Централни затвор у Сарајево и са њом њену мајку, а моју баку Јоку. Ја сам у то вријеме био одојче од неколико мјесеци. Преузела мепородица Церовина, родбина моје мајке, и тамо сам боравио до повратка мајке из затвора. Моја сестра Милица је била у то вријеме код Шљивића.
Прије него што су оне одведене у Сарајево, овдашња УДБА је извеча баку Јоку на стрељање. Постројило се десетак војника који ће извести тај чин и испред њих овдашњи удбаш. Јуначи се „витез“ над старицом, као да ју на мегдан сазива. А бака, када је видјела толико војске са оружјем, каже удбашу: “ Што мучиш око једне бабе? Узми левор и бабу у чело и готово“! Удбаш се застидје или се одбровољио, остало је непознато. Војницима је рекао да се врате у касарну, а баку Јоку и мајку Бојку отпремио за Сарајево.
Мој отац Саво одметну се у шуму после ратаса још двојицом сабораца. За њима су биле небројне потјере да се ухвате или убију. Они су се склањали у густим шумама планине Озрена. Заједно са Савом је био Војин Вуковић и један НН борац из Србије. Потјера је успјела да им уђе у траг доставом једног од сабораца. Она двојица гину, а Саво је том приликом рањен. Мој отац је успио да своја документа стави у одјећу свог саборца НН из Србије, који је физички јако личио на Сава, а његова узме себи. Рањеом Саву је пошло за руком да измакне потјери и склони се у једну пећину. У њој ће боравити још неколико мјесеци. Рана због нехигенских услова дала се на зло и он еј умро у тој пећини 1946.године.
Удба, која се домогла лешева, установила је да су убили Сава Дерикоњу и у том одушевљењу јављајуда је четнички командант ликвидиран. Све се радње обустављају, а његова мајка и жена Јока и Бојка пуштају из ЦЗ-а у Сарајеву. Оне нису знале који су разлози њихове слободе. Одушевљене напуштају затвор. Бојка је при том заборавила да обује опанке на ноге, већ је, онако у магновењу, дошла изнад Натковача и тек онда уочила опанке под пазухом, а она боса.
Обила се и наставиле „лет“ према Вчијој Луци и својој дјеци. Мајка ме нашла већ од навршене двије године, и кажу да нисам препознао да су ми то мајка и бака.
Прошле су бројне године, а ми нисмо знали шта на се десило и како је живот завршио наш отац и муж. Све физичке тортуре су престале. Удби више нисо били занимљиви, али смо испаштали све посљедице тадашње власти. Не остаје ни једна тајна неоткривена, и ми смо сазнали за замјену докумената и Савову смрт у пећини. И данас је у овом народу присутно мноштво прича о моме оцу и његовој смрти, али је ова једина истинита.
/Редакција ГЛАС РЕГИЈЕ.057/
