Гусле су централни елемент наше традиционалне културе и без њих она не би била иста. Иако нису у средишту наше модерне културе у ужем смислу, гусле су још увек присутне, још увек живе.
Колико су гусле важне за наше просторе, показује и чињеница да су се нашле на Унесковој листи светске нематеријалне баштине, али и тврдња прослављеног тенисера Новака Ђоковића да жели да крене стопама својих предака и засвира овај инструмент.
Ако се мало вратимо у прошлост, видећемо да су гусле одувек биле значајне за нашу традицију о чему сведочи текст Исидоре Секулић “Шта су Србину гусле?” из 1894. године. То је био њен први рад као ученице српске Препарандије у Сомбору. И после више од 120 година текст оставља снажан утисак на читаоце.
Да се подсјетимо – Шта су Србину гусле?
Србине! Погледај слику прошлости твоје, која је уместо различитих боја ишарана јадом и чемером, али зато и славом и јунаштвом поноснога Србина.
У тексту из 1894. Исидора између осталог пише о народној песми која је одржала српски народ.
Слушај Србине! Можда се кроз васиону хори још и који други глас осим плача? Зар не чујеш дивну мелодију народне песме која је досад Србина соколити знала?
Или мислиш, да је пропало то бесценблаго, та чврста стена, која се ни при најјачој бури не одвали у море пропасти, па сад да умукне испред Турчина, зар да с њоме Србина нестане, да му славно име умре?! Не! То не сме бити, слушај само, али гле – лице ти се ведри, ти канда видиш или чујеш нешто, што ти спас обећава. Видиш старца кога су опколили људи, жене и српчићи, невина сирочад.
И сада држи оружје благо, па ипак пуно освете, које је Србину поред иконе и мача друга икона, која му је сахрањено благо подигла и славе прибавила.
То оружје, та икона, та светиња народа јесу гусле.
Седи гуслар певајући уз њих оне дивне народне песме, које су пуне морала, истине, правде и других врлина, будио је у народу заспалу клицу храбрости, певајући му златну борбу узортих јунака, био му је дакле војвода; учио је Српчад побожности и другим наукама, које се из народних песама, као из бистрог извора црпети могу, био им је дакле учитељ.
Учио је сирочад поштовати спомен умрлих, будио је у њима чувство народности, упутио их на оно, што им је свето, шта треба да бране, са чега да перу срамоту, ма то и својом крвљу било, био им је добар родитељ.
Ето Србине, видиш ли ту велику моћ, која је онда још већма утицала, јер је Србин и телесно и душевно пао. Када су га те гусле из прашине подигле, спасле и оставиле му у аманет све врлине, које су пре Србина красиле, којима се он поносио. Осећаш ли да гусле својим звуком морају пробудити чисте и племените осећаје у Србину?
Па не само у њему, него чак и у Турчину, који је знао, да су гусле средство, које Србе на ноге дижу, које га онако неодољиво у бој носе, и које му у последњем часу нову снагу прибављају. Ипак је желео, да бар неколико тренутака ужива у свирци, коју нико не може схватити, док је не чује, и док не осети утицај њен на душу.
Оне кад-кад звуче тако тихо, тако бојажљиво, као да оплакују горку судбину Србинову. Та тиха меланхолија, то жаљење, ти звуци који човеку до дна душе допиру, побуђују у њему тужне осећаје, а сузе му натерују, ти звуци садрже у себи ипак нешто страшно, нешто осветничко, што човека ободрава и одушевљава.
Гусларева рука задрхће, а гудало му тако нечујно прелази преко тананих струна, да звуци – које издаје – изгледају као играње летњега ветрића, који се после ужасне омаре подигао, да разгали околину. И гусле су уморне, и то тешко уморне, и нама је дотужила борба, и њима је досадио јаук и тужба бедне раје, која се без оџива и помоћи губи. Али нам ветрић обећава лепши дан, румену зору, али тужни јек гусала изгледа као мртвачка песма, која сахрањује независност и славу Србинову, да се више никад не врати.
Но почуј, гусле све јаче и бујније звуче, све већма разазнаје, да нису више сетне ни клонуле да грозан покољ изричу, да слободу зову, да снагу улевају, да спасењу хрле…
Гусле те по неки пут опрезним својим звуком занесу, те ти се чини, да гледаш пред собом реку, која те лепом бојом и лаким таласањем обузима, која у теби и нехотице песничке осећаје буди, али колико гробова има у њој, шта све није преживела она? Ко би и помислио, да се та тиха површина до бесних вала узбуркати може, да може живот људски као сенку уништити.
Па и ко ће рећи, да у оним лаганим звуцима лежи сила, и то велика сила, која је уништила ропство, раскинула ланце, подигла слободу – спасла народ.
Гусле су свој свети позив извршиле, оне су то доказале.
Гусларима хвала, што су гусле умели сачувати и достојно поштовати, а гуслама вечан спомен у народу, што су нам створиле нов живот – златну слободу. Гусле не звуче сад тако значајно, јер је бурно и крваво доба заспало, позив им је испуњен, али ако ти је мила и света успомена твојих предака, а ти чувај гусле, пази ту светињу, не дај да пропадне најлепша слава храбрости Србинове, па док је њих, биће и тебе.
Фото: Србијаданас.цом/Вукојица Сандић
Док је једног гуслара и једних гусала, српство неће пропасти
Гусле, од јаворовог дрвета, са једном или две струне, опевале су многе јунаке и њихова херојства, историјске догађаје у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини… Да би их вратио на пиједестал, где им је, каже, и место, Вукојица Сандић отворио је 2010. школу гуслања у Београду.
Пореклом из околине Пљеваља, Вукојица Сандић гусла од како зна за себе. Научили су га, каже, деда и стричеви. Учитељ гуслања каже да је, када се родио, вероватно прво чуо тај звук јер су се веселили и радовали.
У Београд је, као средњошколац, дошао осамдесетих, само са једном торбом и гуслама.
„Много гуслара, али се нигде не појављују званично. Онда сам отворио школу гусала 6. марта 2010. године са својим пријатељима, да пробам како би то могло да иде“, истиче Сандић.
“Гусле се лагано ‘враћају у моду’, јер млади почињу да трагају за својим коренима”, тврди оснивач београдске школе гусала.
У школи се не учи смо гуслање, већ се учи и о животу, историји, здравицама и беседништву.
„Певати о живим људима увек ризикујете да ће вас некада издати, а гусле онога кога посеку више га ни бечки доктори, како би то наш народ рекао, саставити и вратити у живот не могу“, додаје Сандић
