Šta su Srbinu gusle? – GLAS REGIJE.057

0
646

Gusle su centralni element naše tradicionalne kulture i bez njih ona ne bi bila ista. Iako nisu u središtu naše moderne kulture u užem smislu, gusle su još uvek prisutne, još uvek žive.

Koliko su gusle važne za naše prostore, pokazuje i činjenica da su se našle na Uneskovoj listi svetske nematerijalne baštine, ali i tvrdnja proslavljenog tenisera Novaka Đokovića da želi da krene stopama svojih predaka i zasvira ovaj instrument.

Ako se malo vratimo u prošlost, videćemo da su gusle oduvek bile značajne za našu tradiciju o čemu svedoči tekst Isidore Sekulić “Šta su Srbinu gusle?” iz 1894. godine. To je bio njen prvi rad kao učenice srpske Preparandije u Somboru. I posle više od 120 godina tekst ostavlja snažan utisak na čitaoce.

Da se podsjetimo – Šta su Srbinu gusle?
Srbine! Pogledaj sliku prošlosti tvoje, koja je umesto različitih boja išarana jadom i čemerom, ali zato i slavom i junaštvom ponosnoga Srbina.

U tekstu iz 1894. Isidora između ostalog piše o narodnoj pesmi koja je održala srpski narod.

Slušaj Srbine! Možda se kroz vasionu hori još i koji drugi glas osim plača? Zar ne čuješ divnu melodiju narodne pesme koja je dosad Srbina sokoliti znala?

Ili misliš, da je propalo to bescenblago, ta čvrsta stena, koja se ni pri najjačoj buri ne odvali u more propasti, pa sad da umukne ispred Turčina, zar da s njome Srbina nestane, da mu slavno ime umre?! Ne! To ne sme biti, slušaj samo, ali gle – lice ti se vedri, ti kanda vidiš ili čuješ nešto, što ti spas obećava. Vidiš starca koga su opkolili ljudi, žene i srpčići, nevina siročad.

I sada drži oružje blago, pa ipak puno osvete, koje je Srbinu pored ikone i mača druga ikona, koja mu je sahranjeno blago podigla i slave pribavila.

To oružje, ta ikona, ta svetinja naroda jesu gusle.

Sedi guslar pevajući uz njih one divne narodne pesme, koje su pune morala, istine, pravde i drugih vrlina, budio je u narodu zaspalu klicu hrabrosti, pevajući mu zlatnu borbu uzortih junaka, bio mu je dakle vojvoda; učio je Srpčad pobožnosti i drugim naukama, koje se iz narodnih pesama, kao iz bistrog izvora crpeti mogu, bio im je dakle učitelj.

Učio je siročad poštovati spomen umrlih, budio je u njima čuvstvo narodnosti, uputio ih na ono, što im je sveto, šta treba da brane, sa čega da peru sramotu, ma to i svojom krvlju bilo, bio im je dobar roditelj.

Eto Srbine, vidiš li tu veliku moć, koja je onda još većma uticala, jer je Srbin i telesno i duševno pao. Kada su ga te gusle iz prašine podigle, spasle i ostavile mu u amanet sve vrline, koje su pre Srbina krasile, kojima se on ponosio. Osećaš li da gusle svojim zvukom moraju probuditi čiste i plemenite osećaje u Srbinu?

Pa ne samo u njemu, nego čak i u Turčinu, koji je znao, da su gusle sredstvo, koje Srbe na noge dižu, koje ga onako neodoljivo u boj nose, i koje mu u poslednjem času novu snagu pribavljaju. Ipak je želeo, da bar nekoliko trenutaka uživa u svirci, koju niko ne može shvatiti, dok je ne čuje, i dok ne oseti uticaj njen na dušu.

One kad-kad zvuče tako tiho, tako bojažljivo, kao da oplakuju gorku sudbinu Srbinovu. Ta tiha melanholija, to žaljenje, ti zvuci koji čoveku do dna duše dopiru, pobuđuju u njemu tužne osećaje, a suze mu nateruju, ti zvuci sadrže u sebi ipak nešto strašno, nešto osvetničko, što čoveka obodrava i oduševljava.

Guslareva ruka zadrhće, a gudalo mu tako nečujno prelazi preko tananih struna, da zvuci – koje izdaje – izgledaju kao igranje letnjega vetrića, koji se posle užasne omare podigao, da razgali okolinu. I gusle su umorne, i to teško umorne, i nama je dotužila borba, i njima je dosadio jauk i tužba bedne raje, koja se bez odživa i pomoći gubi. Ali nam vetrić obećava lepši dan, rumenu zoru, ali tužni jek gusala izgleda kao mrtvačka pesma, koja sahranjuje nezavisnost i slavu Srbinovu, da se više nikad ne vrati.

No počuj, gusle sve jače i bujnije zvuče, sve većma razaznaje, da nisu više setne ni klonule da grozan pokolj izriču, da slobodu zovu, da snagu ulevaju, da spasenju hrle…

Gusle te po neki put opreznim svojim zvukom zanesu, te ti se čini, da gledaš pred sobom reku, koja te lepom bojom i lakim talasanjem obuzima, koja u tebi i nehotice pesničke osećaje budi, ali koliko grobova ima u njoj, šta sve nije preživela ona? Ko bi i pomislio, da se ta tiha površina do besnih vala uzburkati može, da može život ljudski kao senku uništiti.

Pa i ko će reći, da u onim laganim zvucima leži sila, i to velika sila, koja je uništila ropstvo, raskinula lance, podigla slobodu – spasla narod.

Gusle su svoj sveti poziv izvršile, one su to dokazale.

Guslarima hvala, što su gusle umeli sačuvati i dostojno poštovati, a guslama večan spomen u narodu, što su nam stvorile nov život – zlatnu slobodu. Gusle ne zvuče sad tako značajno, jer je burno i krvavo doba zaspalo, poziv im je ispunjen, ali ako ti je mila i sveta uspomena tvojih predaka, a ti čuvaj gusle, pazi tu svetinju, ne daj da propadne najlepša slava hrabrosti Srbinove, pa dok je njih, biće i tebe.

Foto: Srbijadanas.com/Vukojica Sandić
Dok je jednog guslara i jednih gusala, srpstvo neće propasti
Gusle, od javorovog drveta, sa jednom ili dve strune, opevale su mnoge junake i njihova herojstva, istorijske događaje u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini… Da bi ih vratio na pijedestal, gde im je, kaže, i mesto, Vukojica Sandić otvorio je 2010. školu guslanja u Beogradu.

Poreklom iz okoline Pljevalja, Vukojica Sandić gusla od kako zna za sebe. Naučili su ga, kaže, deda i stričevi. Učitelj guslanja kaže da je, kada se rodio, verovatno prvo čuo taj zvuk jer su se veselili i radovali.

U Beograd je, kao srednjoškolac, došao osamdesetih, samo sa jednom torbom i guslama.

„Mnogo guslara, ali se nigde ne pojavljuju zvanično. Onda sam otvorio školu gusala 6. marta 2010. godine sa svojim prijateljima, da probam kako bi to moglo da ide“, ističe Sandić.

“Gusle se lagano ‘vraćaju u modu’, jer mladi počinju da tragaju za svojim korenima”, tvrdi osnivač beogradske škole gusala.

U školi se ne uči smo guslanje, već se uči i o životu, istoriji, zdravicama i besedništvu.

„Pevati o živim ljudima uvek rizikujete da će vas nekada izdati, a gusle onoga koga poseku više ga ni bečki doktori, kako bi to naš narod rekao, sastaviti i vratiti u život ne mogu“, dodaje Sandić