Обиљежавање 33 године од формирања Прве романијске пјешадијске бригаде – 057.гр

Поводом обиљежавања 33 године од формирања Прве романијске пјешадијске бригаде, данас је у Сокоцу служен парастос погинулим борцима у цркви Светог пророка Илије, затим положени вијенци и цвијеће на Централно-спомен обиљежје, посјећена спомен-соба и уприличен ручак, културно-умјетнички програм и обраћање званица у парохијском дому.

Прва романијска пјешадијска бригада у претходном Одбрамбено-отаџбинском рату имала је огромну и пресудну улогу, не само у одбрани Сарајевско-романијске регије него и у процесу стварања Републике Српске, нагласио је замјеник команданта Првог пјешадијског батаљона Прве романијске пјешадијске бригаде Жељко Поповић.

• Борци ове бригаде били су практично увијек тамо гдје је било најпотребније и најтеже. 30. јуна 1991. године када је проглашена општа мобилизација због избијања ратних сукоба у Словенији, 216. брдска бригада која је била стационирана у Хан Пијеску је била прва организацијско формацијска структура која је позвана и одазвала се на мобилизацију. Даљом трансформацијом 216. брдске бригаде недуго затим, а након формирања Војске Републике Српске, она је преформирана у Прву романијску пјешадијску бригаду која је постала једна од најчувенијих јединица Војске Републике Српске. У њеном саставу су се налазили обвезници са подручја Власенице, Сокоца, Хан Пијеска, Рогатице и Пала. Углавном су то били људи старости од 30 до 35 година. Свој први борбени задатак бригада је извршавала већ у јулу 1991. године на обезбјеђењу аеродрома Маховљани код Бањалуке, да би нешто касније 6. новембра 1991. године око 300 бораца ове бригаде учествовало у ослобођењу Вуковара. Ту нажалост бригада биљежи прве губитке, један погинули и више теже и лакше поврјеђених, истакао је Поповић.

Борци су почетак рата у БиХ дочекали апсолутно спремни, а бригада је била попуњена техником и људством, са већ постојећим борбеним искуством које је имала. Најбитнија улога ове бригаде је била у одбрани Сарајевско-романијске регије.

• По мени је одбрана Сарајевско-романијске регије један од најтежих задатака Војске Републике Српске, а самим тим Сарајевско-романијског корпуса и Прве романијске пјешадијске бригаде. За одбрану те регије животе је дало 4.210 припадника Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске. Долазимо до закључка да је сваки пети војник дао живот за одбрану ове регије. Соколац је у претходном Одбрамбено-отаџбинском рату дао 287 припадника за одбрану и слободу Републике Српске. Наша света обавеза и дужност је да се сјећамо тих људи, да евоцирамо успомене на њих и да обилазимо њихова гробна мјеста. Док год они живе у нашим и сјећањима наших потомака, живјеће и Република Српска. Из тог разлога треба да учинимо све да се њихова жртва не заборави, у супротном би то био највећи гријех и нас и будућих генерација. И нека је вјечна слава и хвала свим нашим саборцима, нагласио је Поповић.

Прва романијска пјешадијска бригада је за своју храброст и чојство одликована Орденом Петра Мркоњића.

• Некада је Прва романијска бригада имала девет батаљона, близу 10.000 војника. Гдје год је она држала положаје ми ни једног милиметра нисмо изгубили. Оно што је веома битно за нашу бригаду је да не постоје ратни злочини. Ми смо само бранили свој простор и своју територију. Оно што је данас тешко на обиљежавању овог дана је то што међу нама нема 4.000 људи, са сарајевско-романијског ратишта, који су дали своје животе. Из тих разлога нама остаје обавеза да водимо рачуна о њиховим породицама и Републици Српској. Ако су они положили своје животе за Републику Српску, од нас се само очекује да мало помогнемо да она опстаје, постоји и да може да живи, а то представља и завјет ових жртава, констатовао је изасланик српског члана Предсједништва БиХ Бошко Томић.

Обиљежавању дана Прве романијске пјешадијске бригаде, присуствовао је и предсједник Скупштине Организације старјешина Војске Републике Српске Благоје Ковачевић.

• Данас обиљежавамо годишњицу мобилисања 216. брдске бригаде Југословенске народне армије, која је одласком ЈНА са простора БиХ, преименована у Прву романијску пјешадијску бригаду. Славна је историја ове бригаде и она је била једна од првих мобилисаних у БиХ, с намјером да се упути у испомоћ јединицама ЈНА у Словенији, па у Хрватској, гдје је 1991. године имала једну своју малу јединицу која је учествовала на просторима источне Славоније. Након повратка из источне Славоније, бригада је обједињена на просторима општина из којих су били батаљони од којих је ова бригада била састављена. Као таква дочекала је почетак ратних збивања у долини ријеке Дрине, најприје ангажована на простору око Устипраче и Вишеграда, а касније је пребачена на простор Сарајевског бојишта. Од маја 1992. године бригада је учествовала у ослобођењу Грбавице и пута преко Требевића, између Лукавице и Пала. Касније је порасла до импозантне цифре од 6.000 бораца и учествовала у свим озбиљнијим операцијама које је изводио Сарајевско-романијски корпус. Своје војевање завршила је на Нишићкој висоравни као цјелокупна јединица у одбрани простора од села Кривајевића до Средњег, рекао је Ковачевић.

Припадник Прве романијске бригаде и старјешина у Првом батаљону Милован Кнежевић, дошао је на обиљежавање 33. годишњице како би одао пошту настрадалим друговима, али и посјетио оне који су још живи.

• Ми смо тада били припадници 216. бригаде које се касније наставила као Прва романијска бригада. Било је то оних година када је у бившој Југославији завладао рат, тада је та 216. бригада имала и припаднике друге националности, муслиманске, који су 30. јуна 1991. године напустили ту јединицу. Одложили су оружје и опрему, тако да смо ми остали тада међу првим српским јединицама. Ми смо наставили пут бранећи просторе Републике Српске. Нажалост, доласком Дејтона изгубљене су те територије које смо ми држали. Када се присјећамо ратних дана осјећамо једну велику тежину, јер се сјећамо свих  момака који су изгубили животе, ону вриједност која је далеко најјача, и који су уградили своје кости у темеље Републике Српске. А са друге стране послије тих 30 година драго нам је да се срећемо са друговима, са којима смо дијелили тешке дане и тренутке, у овим мирнодопским условима, да осјетимо овај мир и слободу. Поносан сам што видим и препознајем своје старе другаре иако смо се сви помало промијенили, нагласио је Кнежевић.

Миро Пејић са Нишићке Висоравни у бригади је био од септембра 1994. па све до краја рата и демобилизације.

• Било је то тешко вријеме непрестаних борби, та посљедња година рата. Онда је дошао несретни Дејтон и сеоба народа са тог подручја. Сада кад видим ове ратне другове, многе од њих не могу ни да препознам, али је добро што нас још има живих да његујемо традицију састајања и поштовања тог нашег труда и жртава које смо дали за Републику Српску и њену слободу. Свака борба је тешка на свој начин, али мислим да су 15. и 16. јуна 1995. биле најтеже борбе и тада је највише људи погинуло, категоричан је Пејић.

У протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату кроз редове Прве романијске пјешадијске бригаде прошло је 15.000 бораца, од којих је 378 своје животе положило за Републику Српску, а рањено је њих 1.160.