У Народној библиотеци Соколац вечерас у 18.00 часова одржаће се промоција књиге „Благоје Јововић – Српски херој у вучјој јазбини“, ауторке Марије Јововић, која живи и ради у Аргентини, а чији је отац Благоје херој који је пуцао у усташког поглавника Анта Павелића, о чему је ријеч у поменутој књизи.
Злочинцима је свеједно кога убијају – било да су то старци, жене или дјеца. Њихов задатак је кроз историју био исти – да се ријеше оних који им сметају у извршењу „циља“ – затирања једног народа. Такву судбину дожио је и српски народ током Другог свјетског рата, када је над њим почињен геноцид у Независној Држави Хрватској /НДХ/. Уз сва монструозна дјела, довољно је рећи да су припадници усташког покрета примијењивали посебне врсте злочина, које су спроводили у логорима за дјецу.
Иако је Божији суд посљедња ријеч за нечија (не)дјела, човјек се понекад нађе у тешком искушењу и на себе преузме овоземаљски суд, спреман да му зарад такве одлуке и дјела буде суђено пред Свевишњим.
Таква судбина повезује двојицу људи – Благоја Јововића из племена Бјелопавлића из Црне Горе и Крста Ђерића из Трусине из Херцеговине. Први је, 1957. године, извршио атентат на усташког поглавника Анта Павелића, док је други, на самом почетку Другог свјетског рата, 1941. године, учествовао у засједи на доглавника усташког покрета Мија Бабића.
И један и други били су припадници Југословенске војске у отаџбини /ЈВуО/, али, за разлику од Јововића који је успио да спаси живу главу послије рата, Крсто Ђерић је страдао од комунистичке руке 1942. године.
Послије више деценија, дошло је вријеме да се у породичној кући Ђерића у Трусини изнад Берковића упознају потомци српских хероја – Крста Ђерића и Благоја Јововића.
Благоје је истину о атентату на Анта Павелића испричао блаженопочившем митрополиту црногорско-приморском Амфилохију у Манастиру Острог, гдје почивају мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког.
Након што је први пут испричао што је урадио 1957. године, Марија је код оца примијетила велико олакшање.
„Више од 40 година је много времена да се држи у себи, да нико не посумња по понашању, причи, јер је Аргентина била легло усташа. Благоје је увијек био њежан, добар отац и кад сам чула шта је урадио било је емотивно”, навела је Јововићева.
Одлучила је да напише књигу „Благоје Јововић – српски херој у вучјој јазбини“.
„Три године сам радила на књизи. Из штампе је изашао први дио. Много сам читала, сакупљала све што се писало и знало о оцу, обрађивала сваки детаљ његовог живота и имала сам жељу да пишем о његовом поријеклу, карактеру, борби, породици, а исто тако како су усташе без икаквих проблема живјеле и радиле у Аргентини. Узимала сам грађу из аргентинске архиве, Националне библиотеке у Буенос Ајресу, Ломас дел Паломару, тражила сам и читала новине из тог периода. Сваки документ који сам пронашла је у овој књизи, а неки ће се наћи и у другом дијелу књиге. Мој отац је писао пјесме и приче, а у овој књизи је и једна његова пјесма. У другом дијелу књиге ће бити ријечи о атентату, не само о ономе што је Благоје испричао Тихомиру Бурзановићу у интервјуу 1999. године (књига ‘Два метка за Павелића’), али и пуно информација о Анти Павелићу. Пронашла сам доста докумената о спрези суда и полиције са усташком емиграцијом и одласку Павелића у Шпанију, гдје је и умро од посљедица рањавања”, навела је Марија Јововић.
Марија де лос Ангелес Јововић живи и ради у Аргентини. Професор је визуелне умјетности. Запажене су њене књиге поезије „Благословена земља“, „Држим се папира“, „Хроника савременог друштва“, романи „Владимир Арсеновић, необичан човек“ и „Зид, кожа и жалост“, мемоари „Пут до сусрета“…
Заступљена је у више од десет антологија поезије, прозе и кратке приче. Награђена је на конкурсима за приповијетку „Иза Иванових сенки“ и кратку причу „Францускиња“, а њена литература о школству је дио обавезног градива за ученике и наставнике у школама у Аргентини.
