Новембар мјесец је најчешће резервисан за свињокољ. Тада домаћини широм наше Сарајевско-романијске регије тај дан посвете припремајући „посјек“.
То је некако код нас заступљено као традиција. Породични ритуал у коме сви учествују, па и они који би најрадије да избјегну то из разних разлога. Нађе се и за њих неки посао, макар да мијешају чварке.
Свињокољ креће ујутру, често уз испијање по које ракије. Онда се одреди ко ће ући у свињар,како би намамио свињу и на најлакши начин је извео из свињара. Постоје разни начин ошамућивања свиње, струјом или сјекиром. Ако би изабрали ударцем тупог дијела сјекире у главу свиње, онда та дужност припадне „најјачем“ у дружини. Процес клања, шурења и одавајања меса на ченгелама је умјестност за себе. Код нас се каже, „не зна свако крме заклати, није то овца“. Тиме се значајно уздиже рад главног свињокољача. А заправо и јесте тако.
Само транжирање меса је опет умјестност за себе, када непрестално траје полемика око величине печеница, сланине, чварака и прављење кобасица.
У сваком случају, количине меса које се произведу тај дан за једно домаћнство, трају скоро цијелу годину до следећег свињокоља.
