Бољанић код Добоја, мјесто гдје су четници спасили 60 савезничких пилота – ГЛАС РЕГИЈЕ.057

0
1292
Бољанић код Добоја, одакле је са импровизованог аеродрома у Другом свјетском рату спасено око 60 савезничких пилота, од заборављеног заузео је мјесто у историји које поносни и херојски српски народ на овом подручју и заслужује, изјавио је Срни Васкрсија Јанковић из Бољанића.

Јанковић је истакао да су се о савезничким пилотима и члановима старали и хранили их мјештани, а од нациста и усташа чували припадници Озренског четничког одреда Југословенске војске у отаџбини.

Јанковић, који је као дјечак сјећање на тај период и приче савременика као коаутор преточио у монографију „Спасавање савезничких авијатичара“, каже да је са аеродрома у Бољанићу први авион са 15 америчких авијатичара полетио 1. новембра 1944. године.

„Кад су почели полијетати од буке смо милили да нас бомбардују Нијемци“, присјећа се данас осамдесетчетворогодишњи Васкрсија.

Према његовим ријечима, друга евакуација 20 спасених савезничких авијатичара организована је 27. децембра исте године, а посљедња крајем фебруара 1945. године када је 25 њих одлетјело из Бољанића.

Јанковић је напоменуо да је монографија настала као жеља да се сачува писани траг на догађаје и околности у којима су се дешавале с обзиром на то да већ од 1945. године није било препоручљиво о њима говорити, а камоли писати јер су због идеолошких разлика припадници Озренског четничког одреда и симпатизери пали у немилост.

„О тим стварима се само шапутало, а ја сам волио да слушам, памтим и биљежим“, изјавио је Јанковић.

Монографија је коауторски рад са Цвијетином Јовановићем из Бољанића, у којој су уз свједочења учесника спасавања авијатичара и мјештана и потомака код којих су боравили или били у контакту, уврштене и писане публикације о искуствима евакуисаних пилота о догађајама од 1944-1945. године.

Ту је преточен и њихов напор да удружени у Национални комитет америчких ваздухопловаца свједоче у одбрани генералу Дражи Михајловићу којем се након рата судило за велеиздају.

Јанковић каже да је примјерак монографије од њега тражио и редитељ Радош Бајић током припреме за снимање филма „Хероји Халијарда“.

На питање Срне о реакцијама са „Сарајево филм фестивала“ кратко је одговорио да „они не знају и погрешно уче свој народ“.

Јанковић је подсјетио да је први савезнички авион пао у рејону око Милиног села дијелу Озрена, који данас припада федералној општини Лукавац.

Пад авиона и искакање девет преживјелих падобранаца описао је Миладин Недић /86/, један од утемељивача Републике Српске и посланик у првом сазиву Народне скупштине, који је тог августа 1944. године тај призор гледао са другом дјецом приликом испаше стоке на њивама у Доњој Бријесници.

Јанковић је навео да је један страдали авијатичар сахрањен непосредно уз авион, док су деветорица преживјелих смјештени код командира тог покрета у Сижју о чему су обавијестили команданта Озренског четничког одреда Цвијетина Тодића, који је наредио да они буду пребачени ка Бољанићу као сигурном подручју.

Он је додао да је један број пилота био смјештен у кући Луке Панића гдје су боравили дуже од два мјесеца.

„Слободно су се кретали међу мјештанима, али им је било строго забрањено да прелазе преко пута и пруге с обзиром на то да се с друге стране ријеке Спрече радило о подручју под контролом усташа и насељено муслиманима“, изјавио је Јанковић.

За свој први сусрет са пилотима Јанковић каже да није прошао славно. „Када смо их први пут видјели у униформамам, ми, дјеца, побјегли смо мислећи да се ради о усташама“, рекао је Јанковић.

Према његовим ријечима, до доласка преводиоца Николе Лалића комуникација са пилотима је била тешка због непознавања језика, али су у времену ратне оскудице у храни и намирницама имали пуну пажњу мјештана који су им, између осталог, окитили бор за католички Божић.

Као анегдоту на тај период издвојио је обичај америчких пилота који су приликом конзумације солили лубеницу, што је америчкој делегацији на ратном носачу авиона у Дубровнику 2005. године испричао и фотографијама поткријепио тада српски члан Предсједништва БиХ Борислав Паравац.

Према Паравчевом свједочењу, делегација је била затечена призором да су амерички авијатичари били заједно са припадницима Југословенске војске у отаџбини и Србима са Озрена и Требаве.

Јанковић каже да је о градњи аеродрома записано сјећање Ђорђа Илића, командира првог вода који је заједно са 25 наоружаних људи добио задатак да обезбиједи градњу аеродрома, а касније и евакуацију америчких пилота.

Илић је сматрао да су најпогодније локације за аеродром ливаде, травњаци и бргуљаче поред пруге на крају Бољанића, па су мјештани градњу почели у другој половини октобра. Прво су алаткама очистили њиве, а затим запрегом довлачили и земљом насипали баре и одводне канале.

Илић је записао да је евакуација требало да крене 30. октобра, али је одложена због дојаве да је транспортне авионе из Барија у Италији успут пресрела њемачка авијација, па је први авион на импровизовани аеродром у Бољанићу слетио 1. новембра 1944. године у 15.00 часова, уз ваздушну подршку савезничких бомбардера.

Јанковић каже да у заборваљени Бољанић није навраћао ни предсједник општине али се то промијенило популаризацијом приче о спасавању америчких пилота током Другог свјетког рата и обиљежавањем „Халијарда“.

Осврнувши се на однос према Србима с обје стране Дрине и званичну америчку политику од деведесетих година прошлог вијека, као и политике неких током Другог свјетског рата савезничких европских земаља, Јанковић каже и да се расположење Озренаца према њима промијенило, али су и даље поносни на период када су показали своју хуманост.

/ГЛАС СРПСКЕ/