Дарко Ђого: Чија је Босна? – ГЛАС РЕГИЈЕ.057

0
1054

Сарајевска градоначелница Бењамина Карић излечила је, изгледа, своју хроничну алергију на Србе, па је тако, у центру града, преко пута зграде Председништва БиХ подигла споменик једном српском краљу.

Под окриљем ноћи, никло је обележје Стефану Твртку Првом Котроманићу, наследнику круне Немањића – што би заиста био један од бољих момената градоначелниковања Карићеве, само да је уписано пуно име српског владара и његова пуна титула „краљ Срба, Босне, Приморја и Западних земаља“.

Откривање споменика једној од најзначајнијих личности српске прошлости, могло је да буде један од лепших гестова Карићеве, али, будући да на постаменту пише само „босански краљ Твртко Први Котроманић“ – обележје је најблаже речено непотпуно и траљаво уређено и доводи посматраче у заблуду, пише РТ Балкан.

Мало грубље речено – није ваљда сарајевска градоначелница поново покушала да фалсификује историју од српског краља правећи „босанског“?

Но, управо то се и десило.

Бењаминин колега из Источног Сарајева Љубиша Ћосић, похвалио је поступак своје „комшинице“, али је уверен да су „намерно заборавили да осим босански напишу и краљ Срба, Приморја и Хумске земље“.
„Очигледно је да је политичко Сарајево намерно заборавило да истакне да је краљ Твртко био босански бан од 1351-до 1377, када је у манастиру Милешева крунисан за краља, где се назвао краљ Срба, Босне, Приморја и Хумске земље“, нагласио је Ћосић.

Незадовољан је и градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић који поступак сарајевских власти назива „свесним збуњивањем јавности у сврхе политичке пропаганде“, и обећава да ће, како би „одбранио истину“ у свом граду подићи споменик и краљу Твртку и бану Кулину.

Председник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић поручио је да нема „босанских“ краљева и да је то велика лаж и покушај прекрајања историје и стварања лажног упоришта за идентитет.

„Али имају српски краљеви од Котроманића до Немањића и они су били краљеви Босне. Ако ћемо бити баш до краја искрени – да кажемо да има један аустријски краљ који је био краљ Босне, али босанских краљева нема“, рекао је Стевандић.

Да су мотиви сарајевске градоначелнице „сумњиви“ уверени су и саговорници РТ Балкан. Твртко Први Котроманић, је, такође су једногласни, без икакве дилеме, био – српски краљ.
Нема Босне без Србије
У „временску машину“ уводи нас прво историчар Борис Радаковић, који подсећа да је једна од првих и најчвршћих средњевековних држава била Рашка, а да су касније установљене Дукља, Хум, Босна и друге управне јединице.

„Спис Константина Порфирогенита из половине 10. века наводи ‘Крштену Србију’ и у тој ‘Крштеној Србији’, у њеном склопу, као аутономну регију помиње Босну. Та Босна обухватала је територију данашњег Сарајева и Зенице и апсолутно је комплет била у саставу Србије, као што су то били и данашња Тузла, Мостар и сва територија до Врбаса“, истиче Радаковић.

Након пропасти Душановог царства, Твртко, који је преко своје бабе по оцу Јелисавете претендовао на титулу Немањића, постао је и наследник њихове круне.

Споменик краљу Твртку у Херцег Новом

„Кад причамо о историјским личностима, најбоље је да видимо како су се они сами представљали. А Твртко је наследио свог стрица, бана Стефана Другог Котроманића и на Митровдан 1377. године крунисан у Милешеви над моштима Светог Саве за краља Срба, Босне, Приморја и Западних страна. Он је нарочито истицао своју повезаност са Немањићима, а и његова концепција као обновитеља српске монархије била је очигледна, тако да је Твртко био српски краљ“, јасан је и историчар Дејан Дошлић, у стручним круговима познат као „специјалиста“ за Твртка Котроманића.

У латинским документима, овај владар је, како он додаје, најчешће називан краљем Рашке, иако су га називали и краљем Рашке и Босне.

„Када у Средњем веку помињемо Босну, она се јавља као географска одредница у саставу Србије, а тек онда временом стиче правни и политички субјективитет као бановина, да би онда када се Твртко крунисао тај део територије ушао у његово краљевство“, додаје Радаковић.

Радаковић наглашава да су у титули краља Твртка једина етничка одредница Срби.

„Твртко пре свега припада српској историји и народ којим је владао је у већини био српски, а у неким споразумима са Дубровском републиком он баш пише да је одговоран за Србе, говорећи о становништву Босне као српском становништву. Не постоји ни једна верска књига данашњих муслимана која помиње Твртка као свог претка, али зато постоји Средњовековни српски родослов који Твртка наводи као једног од српских владара“, закључује Радаковић.

Саговорник РТ Балкан додаје да Сарајево нема никакав континуитет са средњим веком, већ да је читава прича о подизању споменика краљу Твртку „у сврху стварања и учвршћивања бошњачке нације проглашене 1993. године“.

Бошњаци у историји никада нису бележени као нација, већ се то увек спомињало као регионална одредница, као што се за становништво Херцеговине говирило да су Херцеговци, истиче саговорник РТ Балкан.

„Данашњи контекст модерне нације не може да се примењује на средњи век. А оно што је занимљиво јесте то што сам приметио да историчари из Федерације, када су у расправи са историчарима других народа – тврде да модерна нација не може да се повезује са средњим веком. У унутрашњим расправама, међутим, помињу да средњевековна државност Босне траје један дужи период, и повезују данашњу БиХ са средњевековном Босном што је својеврсни парадокс“, објашњава историчар Дошлић.

Бошњаци, сагласни су наши саговорници, оваквим кривотворењем историје покушавају да изграде свој идентитет.

Монтирање „нације“

У ту сврху служи и овај споменик, као и симбол цвета љиљана који, према Радаковићевим речима немају везе са данашњим муслиманима, нити богумилима и појављују се тек с доласком српске круне. Исто као што је такозвана „босанчица“ само тип брзописне ћирилице којом се писало још на двору краља Милутина. Врло сличан сценарио дешава се и у случају Чајничког јеванђеља.

„Када желите да изградите индентитет, морате да имате симболе и одређено утемељење у прошлости, а видимо да се у овом случају утемељење тражи у средњевековној прошлости, кроз територију и само име Босне. Некад у сферу интересовања може да уђе и Херцеговина, али најчешће се потеннцира управо оно што се види и на примеру споменика – да је Твртко само босански краљ иако је, као и његов претходник владао Захумљем“, истиче Дошлић.

О. Дарко Ристов Ђого

Професор Православног богословског факултета у Фочи о. Дарко Ристов Ђого, ситуацију око споменика Твртку Котроманићу такође види као наставак процеса изградње идентитетског осећаја који се бележи још од доласка аустроугарске управе Бенјамина Калаја преко настајања републичких власти тадашње социјалистичке републике БиХ.

Још од шездесетих година двадесетог века почело се са историјски неутемељеним препричавањем српског историјског наслеђа у Босни, а то је, напомиње Ђого, кулминирало крајем осамдесетих и почетком деведесетих година.

„Новоуспостављени муслимански етнос“ тада се, како он наводи, питао коју врсту имена историјског наратива да узме; Један је био пројекат „бошњаштва“, да се кроз именовање народа бошњачким, истакну претензије на средњевековно босанско наслеђе које је било српско. То је било и најлакше објаснити страном фактору – „Срби су у Србији, Хрвати из Хрватске, а ако се земља зове Босна, онда су ту једини аутентичан народ ‘бошњаци’“.

Други пројекат био је пројекат „Муслимана“ (са великим М) коме је био склонији Алија Изетбеговић и чија је главна одредница био ислам.

„На крају је 1992. и 1993. године дошло до синтезе та два пројекта. Из првог се узима бошњачко име, из другог ислам. Ту долазимо до контрадикција. С једне су стране, дакле, претензије да се све везано средњевековну Босну узме као своје, а с друге стране је слављење муслиманских завојевача. И дан данас тако сваке године у Јајцу (који је био последњи град у средњевековној Босни који је пао под исламску окупацију), људи обучени у јањичаре славе долазак освајача који су поробили земљу за коју тврде да је била њихова“, наглашава Ђого.

Прича о Твртку и за њега је једноставна – до крунисања Твртка, Босна је у политичком смислу била бановина.

Чији је краљ био Твртко можда најбоље указује један спис, у коме краљ, обавештавајући Дубровчане о свом крунисању каже: „Пођох у земљу Рашку и крунисах се круном прародитеља мојих, господе српске“.

И само његово име – „Стефан Твртко“ сигнализира, каже, да он наставља историју која је била стала са Урошем четвртим, односно Нејаким, сином Цара Душана.

Крунисање круном краљевства означава припадање српској династичкој традицији, српској владарској идеологији и српском културном обрасцу па је смешно говорити о краљевини Босни као о нечем различитом од српског династичког наслеђа. Она јесте краљевина, али зато што припада српској династији. Прича о Твртку Котроманићу је у потпуности српска прича“, закључује Ђого за РТ Балкан.