У Сарајеву ће почети и иконе да присвајају – ГЛАС РЕГИЈЕ.057

0
1108
Преко ноћи је у средишту Сарајева, а преко пута зграде Предсједништва БиХ у, како је неко назва десант акцији, постављен споменик краљу Твртку.

Како је након тога саопштила градоначелница овог града Бењамина Карић, она је на овај начин испунила обећање да ће Сарајево добити споменик, како је рекла, босанског краља Твртка Првог Котроманића. Према ријечима члана Комисије за очување националних споменика БиХ из Републике Српске Анђелине Ошап Гаћановић, ради се о класичној и лоше изрежираној позоришној представи, која публици, народним масама треба да пошаље једну политичку и идеолошку поруку, а крајњи циљ је да се на један непримјерен и приземан начин Србима отме њихова културна баштина и прогласи “босанском”.

ГЛАС: Како је уопште текао тај “процес” код подизања споменика краљу Твртку?

ОШАП ГАЋАНОВИЋ: Нажалост, све је од самог почетка било наопако. Од тражења дозвола за његово постављање, до самог текста који је требало да буде написан на њему. Напоменула бих да је град Сарајево заштићен одлуком ове комисије. Желио се заштитити урбани и историјски пејзаж овог града. Тим актом је захваћен један шири градски простор и свако ко нешто планира градити или постављати за то мора тражити дозволу и од  Комисије за очување националних споменика. Прошле године, негдје у јуну, дошао је захтјев да се код зграде Предсједништва БиХ постави ова статуа. Сматрала сам да то није могуће на том простору, али и да је непримјерено да на њему пише о некаквој “тисућљетњој босанској државности”. Указивала сам тада да се ради о погрешној интерпретацији историјских чињеница. Указивала сам да се на овај начин шаље једна лажна порука грађанима о краљу Твртку те да ово представља класично отимање културне баштине једног народа, коме он у ствари припада. Истицала сам да је то недопустиво, непримјерено, али и незаконито и противно свим принципима заштите културног насљеђа и међународним конвенцијама. Челни људи Сарајева, али и неки чланови комисије, прешли су преко свега и поставили овај споменик. Поставила бих питање – кога слави ова статуа, бана Твртка или Стефана Твртка Првог Котроманића, краља Срба, Босне, Приморја и западних страна. Да је босански краљ, како тврде неки, никако не стоји, о чему говоре многобројни историјски извори. Тврдити да је Твртко босански краљ класично је извртање историјских чињеница.

ГЛАС: Ако сам Вас добро разумио, никада није дата сагласност за постављање овог споменика?

ОШАП ГАЋАНОВИЋ: Тачно тако, иако су вршени многобројни притисци на комисију преко разних удружења грађана. Онда су почели да ме преко појединих федералних медија прозивају како ја, ето, нешто наводно опструишем. То наравно да није тачно. Као шта сам већ рекла, није се радило о нормалном законском процесу, него о нечему што се у сржи коси са свим принципима заштите културе па и оне нематеријалне. Треба нагласити да је БиХ потписница многобројних међународних мултилатералних уговора и споразума који се односе на заштиту материјалног и нематеријалног насљеђа свих народа који живе на овим просторима. Појединци су све то игнорисали, што представља незаконито и неуставно дјеловање. Стога могу слободно рећи да ово није ништа друго до једна позоришна представа за шире народне масе. Нажалост, у ту причу, представу, активно се и незаконито укључио и бошњачки члан ове комисије.

Оно што је такође индикативно јесте то да се постављење овог споменика одиграло под окриљем ноћи. И то много говори. Том приликом саопштено је како се наводно ради о привременом заузимању јавне површине, као да се ради о општинској дозволи за рецимо оне који продају кокице или за постављање циркуског шатора.

ГЛАС: Стиче се утисак да се некима у Сарајеву журило да овај споменик поставе на дан потписивања Повеље Кулина бана, коју такође својатају бошњачки историчари, наводећи како је она, како кажу, свједочанство о босанској државности, односно родни лист државе Босне?

ОШАП ГАЋАНОВИЋ: Сигурно. Ни они нису то крили. Вјероватно су хтјели направити неку симболику. Али и у овом случају све је погрешно представљено па се питам шта је то сљедеће након Твртка, Повеље Кулина бана, Чајничког јеванђеља, богумилских стећака… Не би ме зачудило да почну и иконе да присвајају и својатају и да њих прогласе босанским.

ГЛАС: Ови покушаји присвајања српске културне баштине нису од јуче. Који су према Вашем мишљењу, да тако кажем, најнепримјеренији покушаји отимања?

ОШАП ГАЋАНОВИЋ: Комисија би требало да буде институција која штити културно насљеђе сва три народа у БиХ. Али ако видимо све одлуке које је ова комисија до сада донијела, може се јасно закључити да се преко ње институционално спроводи један идеолошки инжењеринг. Један од најеклатантнијих примјера – покушај проглашења Чајничког јеванђеља некаквим рукописом јеретичке босанске цркве. Иако ово јеванђеље припада Српској православној цркви, 2013. године је спроведена једна незаконита акција, чији су главни актери били управо поједини чланови комисије, која заједно са невладиним организацијама овај рукопис проглашавају јеретичким. Из тог процеса је у потпуности искључена СПЦ. На крају је срочена једна одлука у којој ни у једном параграфу, реченици, не стоји да је то српски документ, да је то нешто што припада СПЦ. Она је на крају, иако никад на законит начин није усвојена, објављена у “Службеном гласнику”. И у овом случају ради се о једном безобзирном покушају идентитетске крађе. Није спорно да, гледано територијално, ово јеванђеље неко назива босанским, али историјски, литургијски и културно оно је српско, односно Српске православне цркве. Нажалост, ово није једини случај. Имамо и велики проблем у вези са стећцима. Доносе се одлуке у којима се брише средњовјековна српска историја. Недавно се пред комисијом појавила одлука везана за групу стећака у Невесињу, у којој се “брише” да су они били дио немањићке државе.

Брише се име цара Душана и Милутина. Као и у претходном случају, ови стећци се покушавају прогласити јеретичким. У појединим одлукама пише и како су стећци писани босанском ћирилицом, што, наравно, није тачно. Слична ситуација је и на Радимљу, гдје имамо једну веома важну некрополу која припада породици Храбрен Милорадовић, ктиторима српских православних цркава. Много је ових негативних примјера, а најновији је покушај да се националним споменицима прогласе и поједини исламски вјерски објекти који су изграђени након 2000. године. На овај начин поново се деградира улога комисије, али и других објеката који уистину имају своју културну вриједност.

ГЛАС: Да ли се онда може рећи да су појединци из Комисије за очување националних споменика ово тијело претворили у политичко-идеолошко?

ОШАП ГАЋАНОВИЋ: Комисија има три члана и секретаријат, који је стручна служба која има задатак да помаже члановима да обављају свој посао. Али, овај секретаријат је од себе направио једно аутономно тијело које дјелује самостално и онда својим механизмима неким члановима омогућава да раде свашта, а друге лимитира. Све ово је довело до многих штетних процеса за насљеђе српског народа. То је ову институцију претворило у институцију која представља само један народ, бошњачки, што се онда користи за прекрајање историје. У том погледу битно је нагласити веома једну важну ствар – рад ове комисије регулисан је Анексом 8. Дејтонског споразума. У члану 4 јасно пише да је њена надлежност да рјешава петиције о проглашењу добара националним споменицима на основу историјског, културног, вјерског и етничког значаја добара за неку вјерску заједницу или етничку групу у БиХ. Чланом 6. је све то само потврђено, да национални споменици припадају оним културним корпусима народа који живе у БиХ. То значи да не постоји једнонационална држава БиХ па тако ни споменици нису, нити могу бити једнонационални него припадају народима. Насупрот томе појединци инсистирају на томе да су сви споменици босанскохерцеговачки, што је у супротности са поменутим анексом.

ГЛАС: Како спријечити све ове покушаје злоупотреба?

ОШАП ГАЋАНОВИЋ: Као прво, требало би спровести националну заступљеност свих народа у овој комисији, да се преслика етнички састав БиХ. То сада, нажалост, није тако. Тренутно је запослено 30 људи, а 85 одсто су Бошњаци. Имамо веома много и “осталих” али и Бошњака који су мијењали своју националну припадност. Иако би Србима требало да припадне 12 мјеста, само је четири запослено. Све ово нас је довело у ситуацију да све теже можемо заштитити српску културну баштину, која се све више налази на удару. Такође, у Српској је два и по пута мање споменика заштићено од оних у ФБиХ. Биће вам све јасно и ако вам кажем да на просторима Републике Српске ради само једно лице из ове комисије. И да не заборавим, још једну изузетно важну ствар – секретаријатом тренутно управља, руководи лице ком је још прије три године истекао мандат. Да резимирам, све ово треба што прије промијенити и вратити рад ове комисије у законите и уставне оквире. У читавом овом циркусу у вези са Твртком и подизања споменика у Сарајеву, могли смо видјети и да један од чланова директно крши закон и понаша се мимо донесених одлука, а на шта нас обавезује пословник о раду.

ГЛАС: О коме се ради?

ОШАП ГАЋАНОВИЋ: У питању је Фарук Капиџић. Он чак избјегава да усваја записнике са сједница како се не би спроводили договорени закључци. У току мог претходног предсједавања овом комисијом, он је на свим сједницама оборао дневни ред.

Случај “Брчко”

ГЛАС: У Брчком смо имали и ситуацију да се једном српском задужбинарском објекту отме досадашњи идентитет и претвори у нешто оријентално. Шта се у међувремену десило?

ОШАП ГАЋАНОВИЋ. И у овом случају инсистирам да се чланови комисије руководе историјским чињеницама, а не произвољним. Из документарне грађе до које смо дошли, јасно се види да се ради о објекту који је задужбина, и за српски народ је од изузетне важности. Он се тренутно налази у посједу СПЦ. Али појединци из комисије покушавају преко свега тога прећи. Настоје да овај објекат “преименују”, како би се избрисало име задужбинара. Неаргументовано инсистирају како се наводно ради о некаквом турском конзулату, иако тај објекат то никада није био, већ да се радило о првој српској читаоници, вртићу, школи. Бошњачки члан комисије ми је у пар наврата отворено поручио да ће бити како он каже, иако он за те своје тврдње нема ми научно, ни историјско упориште.

/Глас Српске/