Сјећање и парастос за жртве НАТО бомбардовања – ГЛАС РЕГИЈЕ.057

0
1063

На Зловрху, највећем врху Жепске Планине на 1525 метара надморске висине, на тромеђи општина Рогатица, Сребреница и Хан Пијесак, јуче је парастосом и полагањем вијенаца Општине и Општинске Борачке организације из Рогатице код приодног спомен-обиљежја, обиљежена 28 годишњица од страдања 10 војника Војске Републике Српске из састава Рогатичке лаке бригаде. Њих је око 2 сата у ноћи између 29. и 30. августа 1995. године стигла смрт под громадама бетона једног од најзначајнијих телекомуникационог објекта бивше ЈНА, који није био ни у каквој корисној борбеној функцији, а бомбардовали су га и до темеља срушили авиони НАТО снага, који су наводно били у миротворној улози између зараћених страна у БиХ.

Те ноћи, ни криви ни дужни, страдали су вршећи само улогу физичког обезбјеђења објекта на Зловрху браћа Љубомир (40) и Драгомир (38) Бакмаз, Велимир Ујић (24), Раденко Сорак (33), Милан Станишић (27), Зоран Нерић (32), Милош Јовичић (36), Андрија Обрадовић-Калкаба (42), Зоран Сорак (20) и још голобрад Дарко Мотика са свега 19 година, а иза свих њих је остало 17-торо малодобне ђеце, док су Милош Јовичић, Зоран Сорак и Дарко Мотика били неожењени и тек на почетку живота.

Сјећање на њих враћено је данас паљењем свијећа задушница, парастосом кога је одслужио парох борички Драган Јовић уз пригодну бесједу, те полагањем вијенаца Општине Рогатица, кога је положио начелник Милорад Јагодић са сарадницима, делегације Општинске Борачке организације (ОБО) на чалу са предсједником Мишом Соколовићем, док су букете цвијећа положили и сузама залили чланови породица страдалих бораца.

Уз одавање поште страдалим са Зловрха је пошла порука НАТО-у да им се овај злочин над недужним никад не може и неће опростити и заборавити.

Како им опростити, казује Стоја Ујић, мајка Велимира, јединца сина, кад сам од тада до данашњих дана пролила ријеку суза. Да није мојих троје унучади и снахе, која ми је као кћерка, сигурнп би до сада пресв исла као што је пресвиснуо и мој Ратко, отац нашег Велимира.

Сава Нерић, супруга страдалог Зорана, сваке године дође на Зловрх. Прислужи свијећу задушни цу, залије сузама мјесто гсје су јој рекли да је те кобне ноћи страдао њен Зоран и чашицу домаће мучењнице ракије понуди за душу њеног Зорана. Утјеа су јој, рече, наших двоје ђеце, која се поносе ликом и ђелом свога оца.

Старјешина јединице која је тих дана физички обезбјеђивала објекат на Зловрху био ј Драго Каришик. Он је један од четворице који су случајно, али са озбиљним повредама од којих и послије толико времена има посљедица, прдеживјелих бомбардовање Зловрха. Он рече да га је спасила нека бетонска греда, а напомиње да је та ноћ могла бити и катастрофалнија да он није, на своју руку, послао на викенд одмор преко 30 војника који су били на распореду на Зловрху и контролисали велики дио терена око објекта на Зловрхиу, а одмарали у објекту који је пружао колику-толику заштиту од сурове климе на Зловрху, чије име све говори, рече још данас Драго Каришик, пензионер који живи у Рогатици и с времена на вријеме оствари контект са осталом тројицом његових сабораца који су са њим преживјели бомбардовање Зловрха прије 28 година, а то су, грехота би било не споменути, Жељко Делић, Раденко Божић и Зоран Гојковић.

 

/058/