…“Други наставни час тек што је почео , а чују се плотуни са Требевића. Професор се прави као да се ништа не дешава, а ђаци, Срби, Муслимани, сви, све више слушају буку која све оставља без даха. Иза Хариса сједи Коста, у војној кошуљи, избјегао из Книнске Крајине на Пале. После 10-ак минута игнорисања, артиљерија је надјачала профу, ученици, Паљани, сви слушају, на Требевићу се одвија битка. Много бројнији непријатељ опет напада, Паљани бране Требевић, туку се за Пале…
Рат у БиХ званично је почео почетком марта те 1992.године, а већ 4.јуна 45. Паљана је погинуло у Поджепљу. На дан сахране донешених са Жепе, гине још 21. Паљанин. Скоро да нема Паљанина који не носи црнину. Сарајевски Срби већ увелико бјеже из Сарајева и свака кућа на Палама има по десет и више чланова који у њој бораве. Избјеглице са собом вуку по неку торбу, остављајући све, али и сваки доноси тешку причу шта им се десило у Сарајеву. Доносе приче о силовању, о нестанку преко ноћи многих комшија Срба, о логорима, мучењима.
На Палама су још увијек Муслимани, комшије, старосједиоци. Нико их не дира! Биљана Плавшић обилази Прачу и Подвитез и обећава да могу остати или отићи, али да им неће длака са главе фалити.
Већина се одлучује да оде. Неки остају. Општинска власт тог 7.јула 1992.године, организује неколико аутобуска за пребацивање Муслимана у Сарајево, у дио града који је под контролом снага Алије Изетбеговића. Дошло је само шест аутобуса, од тога један није исправан. Неће моћи да крене. Муслимани су на станици, комшије Срби их испраћају, неки чак у црнини, неки у униформама, неки се љубе, плачу. Одлази прва група од 150 Муслимана. Начелник полиције моли за стрпљење и обећава да ће сутра или прекосутра доћи још аутобуска како би се сви пребацили. Настаје беспотребна паника..
Полиција чува куће муслиманске та два дана и стварно долази тај 9. јул. Опет станица, она у Улици Милана Симовића. Сада има довољно аутобуса, има за све који желе да оду. Опет поздрављање, опет плач, креће се. Испред аутобуса иде војна полиција. Први у колони иде камион застава црвени, натоварен стварима и породицом од прачанског ефендије, а за њима аутобуси локалног муслиманског становништва. На Хреши је извршена предаја.
Сви паљански Муслимани, отишли су у Сарајево, никоме длака није фалила на глави.
Подсјећамо да је СДА само неколико мјесеци прије покушала наоружати Муслимане у Палама, па су та возила пресретнута и оружје одузето. Подсјећамо на злочине прачанских Муслимана и чувеног Зеца над Србима у Прачи и Реновици. Подсјећамо на погинуле Паљане у Поджепљу, на Требевићу. Све су Паљани прећутали и људски испратили своје комшије.
Сарајевска чаршија често Пале по негатвношћу спомиње, а на све ово заборављају, као и то да су током цијелог рата без проблема пили паљанску воду!
Током суђења ратном начелнику полиције Пале, пук.Малку Короману, многи Муслимани су потврдили ову причи и величину Коромана у тим данима. Пуковник Короман је правоснажно ослобођен по свим тачкама оптужнице за ратне злочине, а историји остављамо на суд да каже какви су Срби-Паљани тих дана испали као људи и комшије!?
