Да ми је да будем сунце и Дрину исушим, да је у сувој обући могу прећи они који беже пред лавежом ножа“ дио је од три цјелине пјесме „Мајчин врисак“ из збирке пјесама под насловом „Жежљевина“ аутора Слободана Ристовића из Рогатице која је у Народној боиблиотеци „Војиислав Лубарда“, прошле сриједе, у вечерњим часовима, промовисана у присуству једног броја љубитеља лијепих пјесама, какве су Слободана Ристовића.
О овој збирки пјесама , која је 16-та по реду за коју је пјесме написао овај плодни стваралац лијепих ријечи, рођен у Чајетини а, како рече, „живи са обе стране Дрине, у Рогатици и на Белој земљи код Ужица“, кроз пјесме , али и прозу, јер је аутор и шест издатих књига почев од 1982 до 2001. године, на својеврсној пјесничкој вечери говорили су, уз аутора, и професори Саша Кнежевић и Зорица Панић.
Отварајући ово успјешно пјесничко вече, директорка рогатичке библиотеке Нада Радуловић, рекла је да је Ристовић стари знанац онима који су љубитељи пјесништва, лијепих ријечи и истине које дубоко завиују у оно што јесмо ми сами, људи са врлинама и манама, са својим немирима, недоумицама, жељама и хтјјењима које се понекад косе са моралом, са традицијом наших огњишта, очева и ђедова и утапају у мајчине сузе са, како Ристроовић пјева, „гујама испод кућног прага, које се настањују испод кошуље и завируку у срце“.
Овом збирком, рекао је професор Саша Кнежевић, са укупно 111 пјесама, Слободан Ристовић покушавада сачува од губљења и заборава неке из нашег језика ријечи које су жртва времена у коме живимо.
Пјесме Ристовића рекла је професорка Панић нису за једно читање. Њима се, да би се схватило, треба чешће враћати као што је она са насловом „Одбрата“ у којој се каже: „Мала су нам гробља за твоју алавост и мали воћњаци. Немамо ми толико јабука за на крстове, а ни шума да би их натесали, мали смо ми људи, а тек ти“.
А доцент доктор Раде вучичевић у рецензији за ову збирку рече: „Први утисак након ишчитавања било које Слободанове пјесме је упечатљиво снажан, а оно не може бити површно, већ посвећено и помно, јер његов фонд ријечи којим барата није свакидашњи, нити селективно фразерски, већ дубоко рефлексиран, па огољен, уман, мудар и делимично мистичан, препун кованица, уз коришћење старих речи и израза са смисленим значењем, еуфонијским звучењем те ритамском тачношћу, строго дефинисане форме и још одређенијим значењем, где све има своју прецизно одређену намену што истовремено говори о каквом се врхунском ствараоцу ради“.
Паузе између говорника на овој манифестацији културе попуњавао је млади гитариста из Рогатице Ђорђе Коњокрад.
Текст и фото: Сретен Митровић
/058/
