Марија Сандић (22) из Београда је лепа и атрактивна девојка која чува српску традицију – гуслање и етно музику. Неретко је изложена осуди других, јер својим начином живота обједињује традиционално и савремено, показујући како може излазити у клубове, облачити се модерно, али и бити део гусларских вечери које славе јунаштво, веру и морал.
Кћерка је познатог гуслара Вукојице Сандића и заједно са њим држи школу гусала. Иако друштвене мреже никада не би могле да укажу да Марија пева и воли циклусе гусларских песама, стварност је потпуно другачија.
– Гуслање је нешто исконско у нама, јер је део наших корена и историје. Сусрећем се са људима који говоре да је звук гусала ружан и непријатан. Међутим, кад год наиђем на такве коментаре покушам да особи која их је изговорила приближим срж таквих песама и тада долази до потпуног обрта. Када осете колико гуслање има емоције и тежине, чујем одмах реакције „човече, најежила/најежио сам се“ и тада престаје та аверзија коју су имали – почиње наш разговор Марија Сандић.
Ипак, због начина на који Марија живи, често се доводи у питање њен морал, односно „каче“ јој се етикете лажног моралисте и лицемера.
– Често ме нападају да сам контрадикторна и неискрена у свом систему вредновања, јер је, према њиховом мишљењу, оно што пласирам на интернету другачије од оног што пропагира гуслање. Као да не могу да качим фотографије у купаћем костму или из провода, јер певам уз гусле, што је потпуно сулудо – објашњава Сандић и додаје:
– Мој отац има нас четири ћерке и могу да кажем да смо добро васпитане, научене правим вредностима и неговању наше културе и традиције. Заиста не видим разлог због ког се у гуслање не би уградио део младости и модерног. То што гусламо или певамо етно песме, не значи да треба да идем по граду у народној ношњи, да се возим коњском запрегом или идем на игранке, јер се друштво развило.
Млада етно певачица истиче и да је неретко изложена сајбер насиљу, а да увредљиве поруке углавном добија од мушкараца, док, како каже, никада ниједну ружну реч није добила од жене.
– Вероватно то што живим животом једне девојке у Београду, из њихове перцепције, изгледа као да сам неморална. Ја само функционишем као и сви млади, идем у клубове и дискотеке, али тамо се понашам нормално и примерено, онако како сам и васпитана, пијем своје пиће, забављам се са друштвом, играм и проводим – наводи Сандић.
Од малих ногу уз гусле:
Марија је, као најмлађа ћерка, од малих ногу одрастала уз етно музику док је њен отац гуслао. Иако не зна да гусла, каже да певањем прати гусле практично откад је почела да говори.
Гусларска школа коју Марија води са оцем, основана је пре 13 година, када је овај инструмент био у потпуном запећку. У том тренутку Маријин отац, одлучује да врати Србима историјски значајни део традиције и окупља гусларе. Тако настаје школа, али и једна мала револуција. Данас у Србији постоји око 50 школа гусала, што ову породицу чини изузетно срећнима.
– Да у свакој школи постоји по само један гуслар, то је успех, а камоли да их је више! Гусле су биле уз народ кад је било најтеже! Рекла бих да се поново налазимо у тешким временима и зато су се људи окренули српству. Гусле и етно песма нас соколе и гурају даље! – истиче наша саговорница.
Нисмо могли да не питамо Марију која јој је омиљена песма и као из топа нам је одговорила:
– „Весели се српски роде“, Данице Црногорчевић, која претпостављам да је тренутно омиљена етно песма 80 одсто Срба. Гусларска омиљена песма ми је „Нови ускок“, а ако ме питате за народну песму, то би била „Заборави број мог телефона“, Јашара Ахмедовског – кроз смех наводи Марија, чиме поткрепљује изјаву да се и те како креће и по кафанама и да живи једним младалачким животом, који не искључује живот по традиционалним вредностима.
Жене и гусле?
С обзиром на податак да су у Србији, како у прошлости, тако и данас са гуслама на крилу махом били мушкарци, занимало нас је како се на жену гледа у гусларским круговима. Наша саговорница тврди да са гуслама и у вокалној пратњи тог инструмента могу бити сви они који имају емоцију.
– Таленат и слух нису нужно потребни да бисте се бавили гуслањем, потребно је да осећате то што радите, јер ако нема осећања, нема ни добро гуслања. Не бих то ограничавала на пол, јер знам жене које божанствено гуслају. Мало их је, али су изванредне! Једноставно је, гуслање није само претрљавање преко жица од коњских длака, то је љубав – каже Марија.
Гусле као самоспознаја
Овај историјски инструмент служио је за окупљања народа, за исказивање најтананијих емоција, за удварање, за бодрење и опевавање боли и туге, а Марија каже да њој гусларске песме које пева служе за самоиспитвање.
– Када чујете песме у којима су опевана сва чојства, јунаштва, величине наших предака, њихова снага и херојство, просто немогуће је да се не запитате над самим собом. Мени текстови песама служе да урадим анализу сопствених поступака, онога што мислим, што говорим и радим. Ако је неко од мојих предака био толико велик човек и био је спреман да изгуби живот зарад части, онда је то оно што треба да буде и моја водиља – закључила је наш разговор Марија Сандић.
Како Марија пева уз гусле, али и наступ других чланова њене школе имате прилику да чујете 11. и 12. фебруара, у Театру 78 у Београду.
