Досељавање на Романију из Црне Горе – ГЛАС РЕГИЈЕ.057

0
10248
View of luxury resort and bay of Cote d'Azur in France.

Скоро све православне породице са подручја Сарајевско-романијске регије (Пале, Соколац, Прача, Трново) познавајући свој родослов долазе до претка који се (како кажу) доселио из Црне Горе. Разлог доласка свог претка породице обично смјештају у романтичне полумитске представе о јунаку који је наводно убио неког турског властодржца у Црној Гори, па се потом са породицом морао сакрити на Романију. Међутим, права истина је мало другачија и мало мање романтична. Уз помоћ савремених историчара дошло је до одређивања тачних година досељавања из Црне Горе на Романију. За главну годину досељавања узима се 1714. година, када је, послије војног похода босанског намјесника Нуман-паше Ћупрлића, заробљено православно становништво насељено на простор Гласинца и шире околине. Досељавање у мањем обиму десило се још 1866. и 1877. године

 

Сазнања о тачним годинама досељавања “Карадаглија”, како их називају турски извори (Карадаг– турски назив за Црну Гору) дугујемо прије свега историчарима др Миомиру Дашићу, мр Александру Стаматовићу, проф. др Енверу Имамовићу, али и другим историчарима који су се бавили овом историјском темом.

За почетак, о том догађају имамо осврт босанског историчара, проф. др Енвера Имамовића, који је у својој књизи “Поријекло и припадност становништва Босне и Херцеговине”, издатој у Сарајеву 1998. године, предочио сљедеће:

“Више црногорских родова с неколико хиљада чељади доселило је 1714. године на Гласинац код Сарајева. Била су то братства Цуца, Бјелица, Ћеклића, Пјешиваца, Бјелопавлића, Бањана, Никшићана, Пивљана, Дробњака и др.

Турске власти су их, у ствари, овђе присилно населиле за казну због одметништава и сталних пљачки по друмовима Црне Горе.

Босански намјесник Нуман-паша Ћуприлић добио је наредбу да успостави ред што је овај и учинио војним походом. Том приликом је похватао одговорне и казнио их, а остале са женама и ђецом дотјерао у Босну и одредио им Гласинац са широм околицом као ново станиште.

Црногорски брђани су досељавали у овај дио Босне у још два наврата: 1866. и 1878. године. Од тих досељеника потиче скоро све данашње православно становништво насељено по Романији и њеној широј околици (Пале, Соколац, Прача, Трново).”

 

Историчар из Црне Горе, др Миомир Дашић, у једном дијелу књиге “Сеобе Црногораца у Русију средином 18. вијека”, осврће се на то вријеме овако:

“Борбе су настављене и у 1713. години, па је султан издао наредбу да новоименовани босански беглербег Нуман-паша Ћуприлић са још већом војском (око 30.000 војника) силом оружја сломи отпор Црногораца и Брђана и да ухвати митрополита Данила и друге народне прваке и исијече их.

Напад је извршен у јесен 1714. године. У току овог похода око двије хиљаде Црногораца је пало у борбама с Турцима, а 3.000 лица, углавном, жена и ђеце је заробљено и насељено по запустјелом Гласинцу и около по Романији, гђе су били под будним оком турских власти. Нарочито је сатрвена Катунска нахија.

Шта је значила ова катастрофална погибија и разура најбоље говори млетачки попис из 1692. године, по коме је у оновременој Црној Гори живјело свега 12.418 становника.”

 

Дакле, овђе већ имамо имамо податке да је током напада Нуман- паше погинуло 2.000 Црногораца а око 3.000 депортовано на Романију.

Из трећег извора, мада би он по хронологији морао бити први, књиге др Владимира Ћоровића- “Историја Југославије”, објављеној 1933. године, у поглављу “Ослобођење Црне Горе”, каже се сљедеће:

“ У лето год. 1714. кренуо је на Црну Гору босански везир Нуман-паша Ћуприлић, и опет у заједници са скадарским и херцеговачким пашама. Позвао је пре напада Црногорце да се покоре, плате хараче и даду таоце.

Кад му је на тај позив дошло повише црногорских главара, 37 на број, паша је преко њихових гласника поручио народу да послушају наредбе, а онда их је све дао погубити.

Пред његовом силом обезглављени и уплашени народ кренуо је на све стране, у планине, у пећине и на млетачко подручје.

Нуман-паша продре до Цетиња, похара и опустоши поново све и поведе из њега повелик плен. Тим црногорским заробљеницима, наводи С. Башагић, насељен је Гласинац и његова околина.”

Из овог осврта сазнајемо нови детаљ- да су Турци прије напада позвали 37. главара на преговоре о покорности пред силом, али да су на превару погубљени, а народ тиме обезглављен.

О размјерама војног похода и узимању ропства говори и мр. Александра Стаматовића у књизи “Кратка историја Митрополије Црногорско- приморске (1219-1999)”, гђе Стаматовић наводи сљедеће:

“Жешћи напад Црна Гора је претрпјела 1714. године, када је на њу напао Нуман-паша Ћуприлић са још јачом војском. Он је успио да уђе у Цетиње и спали манастир.

Турске снаге су крстариле по црногорским брдима и хватале нејач, која је потом одвођена у ропство. Велики број кућа је попаљен, те се овај поход рачуна као најгори по Црну Гору у њеној историји.”

Најпрецизније податке о овим догађајима налазимо код историчара Бакира Тановића у његовој књизи “Чурчића Вакуф”, издатој у Сарајеву 2016, гђе наводи прецизан податак да је одвођење заробљеника и његово насељавање повјерено Хаџи Салихаги Ћурчићу, команданту сарајевских јаничара, а такође наводи и да је то био једини примјер насилног насељавања закупаца-кметова на чифлуке спахија у Босанском пашалуку у 18. вијеку и да је то урађено по наговору дубровачке владе. Наиме, дубровачки посланици у Истанбулу годинама су инсистирали код Порте на том питању, све док Порта није дала овакав налог Нуман-паши.

Тановић у својој књизи каже сљедеће:

“Сафвет-бег Башагић слаже се са Мувекитовим подацима и каже да је заробљено становништво катунске нахије, Цуци, Озринићи и Ћеклићи, њих 3.000 мушких глава, већином насељених по Гласинцу и околини.

То насељавање је очигледно повјерено Хаџи Салихаги Ћурчићу, команданту сарајевских јаничара. Ове побуњеничке фамилије насељене су на чифлуцима, мулковној земљи, вјероватно на пустим имањима војних заповједника и војника који су учествовали у походу.

Ово је током 18. стољећа једини примјер насилног насељавања закупаца-кметова на чифлуке спахија у Босанском ејалету.

Пресељавање црногорских племена у унутрашњост Босне урађено је по наговору дубровачке владе. Дубровачки посланици у Истанбулу годинама су инсистирали код Порте на том питању, све док Порта није дала овакав налог Нуман-паши.”

 

Иако се поход Нуман паше десио прије више од триста година, очигледно је да се догађаји тога времена могу солидно реконструисати, па тако и тачна година и начин досељавања православног становништва из Црне Горе на Романију.

Осим овог највећег досељавања, била су још насељавања православног становништва из старе Херцеговине (Црне Горе) у два наврата: 1866, након пропасти Другог устанка Луке Вукаловића и 1878. године у задњој години Српско-турског рата. Међутим, о ова два таласа досељавања још увијек немамо прецизнијих историјских података. Оно што се се зна јесте да је то становништво било махом из околине Никшића (стара Херцеговина).

Иако је сурови Нуман пашин поход био учинковит, ипак није успио да уништи племена “Карадага”, као ни походи након његовог. Црногорска племена успјела су да опстану, остану и даље слободна и на крају из слободе оснују и државу, међународно признату на Берлинском конгресу 1878. године. На већини политичких карти Османског царства територија старе и праве Црне Горе (Катунска нахија) означавала се црвеном бојом као територија без узпостављене политичке власти, а према многим војним историчарима њен простор се сматра једним од само пар простора на свијету који су, и поред настојања, ипак остали неосвојиви за велике силе.

Иако су прошли вијекови од досељавања, православни Романијци кроз породичну историју чувају сјећање на поносне претке и слободни ”Карадаг”.

 

Текст писао: Миле Васиљевић

 

/ЦН/