РПЦ прогласила је за свеце посљедњег руског цара Николаја Другог Романова и чланове његове породицУ – ГЛАС РЕГИЈЕ.057

0
263

Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је 14. маја 1896. године у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Московском кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Дана 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, а отворено је преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу. Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде приморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију. Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљавао тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за отаџбину“, говорио је цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског дома, као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све увреде, водили побожан живот. У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С. Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.

Николај II родио се 19. маја 1868. године, као син цара Александра и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и стрпљења, он се свагда сећао да на дан његовог рођења црква слави светог Многострадалног Јова. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре смрти, цар Николај је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. После краће болести, 1894. године, умро је његов отац Александар. Крај његове постеље све време бдио је свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по промислу Божјем, није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља. Међу онима који су служили био је и свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се цар пред свима присутним помолио Богу „да му подари мудрости и снаге да би честито управљао народом руским и да би дао добар одговор на Страшном суду Христовом“. Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не оне које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За време његове владавине, у Русији је подигнуто десет хиљада храмова, и преко седамсто педесет манастира. Нарочито се старао да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Цар је посебно поштовао преподобног Серафима Саровског. Када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом саровског чудотворца, одлучила да га предложи за свеца, цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ Монахиња Серафима (у свету Софија Александровна Булгакова) једна је од последњих сестара из манастира. Имала је истанчан књижевни укус и смисао за сликарство, а духовно је помагала многим поклоницима. Њој су причале старије монахиње да су до вађења моштију преподобног Серафима сваког другог јануара (дан његовог упокојења) у Сарову пекли палачинке, и зато су у Саров путовале и сестре из Дивјејева. Мати Амвросија јој је казивала како је и она као млада одлазила у Саров да би премазивала палачинке, којима су послуживали све поклонике.

Крајем деветнаестог века, како је казивала мати Серафима, у Саров је почео да долази будући митрополит Серафим, тадашњи гардијски пуковник Леонид Чичагов. Причала јој је искушеница Дуња да је блажена Прасковја Ивановна, дочекавши Чичагова први пут, погледала испод његовог рукава и рекла: „А, рукави су вам поповски“. Пуковник је ускоро био рукоположен за свештеника. Прасковја Ивановна непрестано га је наговарала: „Пошаљи молбу цару да изваде мошти“. Чичагов је почео да сакупља материјале, написао је летопис и поднео га цару. Кад је цар то прочитао, причао је Чичагов, имао је велику жељу да се открију мошти преподобног Серафима. Све је то Чичагов описао у другом делу летописа. Тамо су детаљно описани сви догађаји пре вађења моштију, а описано је и само вађење. Тај рукопис је нестао приликом митрополитовог хапшења 1937. године. Матушки Серафими су, како је причала, о томе говорили и они којима је митрополит лично читао тај рукопис. Дан уочи прослављања преподобног, према њеним речима, настала је велика смутња. Цар је инсистирао да се мошти открију, али је скоро цео Синод био против. Изговор је био: „Куда и зашто ићи у шуму да би се нашле само кости?“ С друге стране, Синод није показивао добру вољу да канонизује онога који је пророковао пропаст православне Русије и пад монархије. У то време та пророчанства су изгледала сасвим невероватна. Али цар је упорно тражио од Синода да почну да разматрају канонизацију и најзад, 1902 године, молба је одобрена. Више извора потврђује да је царска породица веома волела и поштовала преподобног Серафима. Цар Николај је у својој канцеларији имао велику икону преподобног и јавно је изјављивао да верује у његову светост. Приликом прославе канонизације, царица Александра је отишла до исцелитељског извора светог Серафима и, урањајући у њега, помолила се да добије сина. За дванаест месеци родио се царевић Алексеј. Касније, кад јој је било најтеже, она из заробљеништва пише пријатељу: „Ох, како чезнем да поново одем за Саров!“ Јевдокија Ивановна, искушеница Дуња, казивала је матушки Серафими, како је у то време блажена Прасковја Ивановна петнаест дана постила, ништа није јела и једва је ходала. Једне вечери дошао је Чичагов, тада још архимандрит Спасо – Јевфимијевског манастира у  Суздаљу.

Када је царска породица, 19. јула 1903. године, стигла у Арзамас, забележено је да је већ било стигло близу пола милиона поклоника. Пут је био закрчен великим бројем верника, који су, из поштовања према преподобном, пешке прелазили последњи део пута. Цар Николај и царица Александра последњим делом пута корачали су заједно са поклоницима, пред којима су се касније и причестили. Канонизација је започела претходне вечери – вечерњом службом. По манастирским црквама и тргу окупило се око стотину хиљада поклоника, а на хиљаде других били су поред пута који води у стару саровску шуму, чекајући да се поклони моштима. Када је цар улазио у саровску цркву, народ је стајао с обе стране зида, и тада су једну трудну жену тако притисли да је одмах ту родила дечачића право на тепих, под ноге цара. Цар је наредио да га запишу за крсног кума новорођенчету. На откривање моштију у Саров је допутовала скоро цела царска породица. Велики кнежеви су одмах отишли у Дивјејево, к блаженој Прасковји Ивановној. Донели су јој свилену хаљину и капор (врста капуљаче), у коју су је одмах и обукли. У то време цар је имао четири кћери, али не и дечака – наследника. И ово је била права прилика да се помоле преподобноме, да им се дарује наследник. Прасковја Ивановна је имала обичај да све показује на луткама. А за ову прилику унапред је припремила лутку – дечака. Од марама му је прострла лежај, положила га ту и прошапутала: „Тише, тише, он спава…“ „То је Ваш“, рекла је блажена, а велики кнежеви су је, у усхићењу, подигли на руке. Све што је она говорила телефоном су пренели цару, који је из Сарова допутовао у Дивјејево тек 20. јула. Јевдокија Ивановна је причала да се келејница Прасковје Ивановне, мати Серафима, била припремила за пут у Саров, на откривање моштију, али је изненада повредила ногу. Прасковја Ивановна ју је излечила, па је ипак отишла у Саров. А када су се мати Серафима и Дуња вратиле с дочека, хтеле су мало да поспреме просторију блажене пре доласка царске породице, али Прасковја Ивановна није дозвољавала да се било шта склони са стола. На столу је био тигањ с кромпиром и хладни самовар. Док су се с њом препирале, зачуло се с врата: „Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас“. Улазили су цар и царица. А сестре су, сместа, пред њима прострле тепих, поспремиле сто и донеле врући самовар. Затим су изашле и оставиле их саме с блаженом. Будући да нису могли добро разумети шта блажена говори, цар је ускоро изашао и тражио да уђе најстарија до блажене.

Када су почели да се опраштају, унутра су ушли архимандрит Серафим (Чичагов) и келејне сестре. Прасковја Ивановна је отворила комоду. Извадила је нови столњак и почела да ставља поклоне: платно од лана које је сама израдила, половину главе шећера, обојена јаја, шећер у комадићима. Све је то чврсто завезала у завежљај и, дајући га цару, рекла је: „Царе, носи сам“. А затим је, пруживши руку, додала: „А нама дај новчић, треба да саградимо кућицу (нову цркву)“. Цар није имао код себе новца па је затражио да му донесу. А кад су му донели, како је причала мати Серафима, дао је новчаник пун злата. Тај новчаник су одмах предали мајки игуманији. Опраштајући се, цар и царица су обећали да ће ускоро опет доћи, на откривање моштију мајке Александре, зато што се она јављала у царском двору и тамо, како се причало, творила чуда. Том приликом цар је рекао да је Прасковја Ивановна једина истинита слушкиња божија. Сви и свугде су га примали као цара, једино га је она примила као обичног човека. Од Прасковје Ивановне цар и царица су отишли код Јелене Ивановне Мотовилове. Цару је било познато да она чува писмо које јој је предао њен муж Николај Александрович Мотовилов, а које је написао преподобни Серафим и адресирао га на цара императора Николаја. То писмо преподобни Серафим је написао, запечатио хлебом и предао Николају Мотовилову рекавши: „Ти нећеш доживети, али твоја жена хоће када у Дивјејево допутује цела царска породица. Цар ће доћи к њој, нека му она преда писмо“. Ни данас се не може са сигурношћу рећи да ли је писмо преподобног Серафима пророковало личну судбину цара и царице, или је у њему, можда, било само пророчанство о судбини Русије.

После неколико година, када су почели први немири у Русији, царица Александра је затражила све папире из државних архива који су се односили на пророчанство преподобног Серафима о будућности Русије. Игуман Серафим Кузњецов, учесник саровских свечаности 1903. године, забележио је: „Преподобни Серафим написао је писмо цару коме је суђено да дође у Саров и Дивјејево. Садржај писма остао је тајна. Јасно је да је свети прозорљивац видео будућност и настојао да укрепи цара у вери. Светом Серафиму било је важно да будући цар схвати да се ништа не дешава случајно, већ по Божијем промислу, да не би пао у очајање када дође страшни час да испије чашу страдања“. Матушки Серафими причала је Наталија Леонидовна Чичагова (владикина кћер) да је цар то писмо, када га је примио, са страхопоштовањем ставио у унутрашњи џеп, казавши да ће га прочитати касније. Јелена Ивановна се, како је причала Чичагова, испунила духом и дуго им, скоро два часа, говорила, а шта, тога се ни сама после није сећала. Она се упокојила 27. децембра 1910. године. Била је тајно пострижена. Када је цар прочитао писмо, након што се вратио у игуманску зграду, заплакао је. Дворјани су га тешили, говорили му да баћушка Серафим јесте свет, али да и он може да погреши. Али, цар је неутешно плакао. Садржај писма је свима остао непознат. Тог истог дана, 20. јула предвече, сви су отпутовали из Дивјејева. Од тада, цар се о свим важним питањима обраћао Прасковји Ивановној, шаљући к њој велике кнежеве. Јевдокија Ивановна је причала: „Да један није стигао отићи, а други би већ био дошао“. После смрти келејнице Прасковје Ивановне, матушке Серафиме, царска породица се о свему обавештавала преко Јевдокије Ивановне. Она је пренела да је Прасковја Ивановна рекла: „Царе, сам сиђи с престола!“

Изгледа да се за пророчанство преподобног Серафима о царској породици знало и много раније. Према дневнику дворске даме А. Ф. Тјутчеве, Марија Александровна, супруга императора Александра Другог, говорила је о пророчанству једног отшелника из Сарова (Серафима Саровског) великом књазу Михајлу Павловичу о смрти његове кћери, његовој сопственој смрти и о смрти императора Николаја. Велики књаз Михаил никада није хтео да открије шта му је предсказано о деци императора Николаја и, али било је јасно да је то нешто злокобно. Говорио је да ће страшну тајну рећи само царици, али је умро и тајну однео у гроб! Првог јануара 1856. Тјутчева пише: „Послала сам царици малу икону старца Серафима. Ја верујем у силу молитве Светому. Верујем да он посебно штити императорку о којој је говорио пре њеног доласка у Русију! Говорио је да ће она бити благодатна мати целој Русији и светој православној цркви“.