Реч „Босна“ се први пут помиње у историји у 10. веку и то у спису под насловом „О Србима и земљи у којој сада станују“. Тачније, у 32. глави списа „О управљању државом“ („De administrando imperio“ или прави наслов „Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν“) ромејског цара Константина VII Порфирогенита, чији је наслов „О Србима и земљи у којој сада станују“. Писац ту наводи насељена места у Србији и у њој помиње Босну:
„У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник (Достиника), Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес (Соли тј. Тузла), и у области Босне Котор и Десник“.
Реч „Херцеговина“ настала је у 15. веку, тачније 1466. године, када је српски велможа Стефан Вукчић Косача узео титулу „херцега од Светог Саве“, поставши тако први „херцег“ (средњевековна титула нижа од краља) и назвавши своју област Војводство (Херцеговина) Светог Саве по личности младог Растка Немањића, који је кратко управљао данашњом Херцеговином, пре него што се замонашио и постао Свети Сава.
Ове две географске области, у које су раније спадале историјске области Травуније, Паганије, Хума, Захумља, Дабра, Врхбосне, Усоре, Соли итд. су области у којима, по свим релевантним историјским изворима, живи искључиво српски народ. Оне су биле делови српске средњевековне државе и пре Немањића и за време Немањића, а имале су и српску властелу која је формирала и друге државне творевине попут српске Краљевине Босне, властелинстава Павла Раденовића тј. Павловића, Сандаља Хранића итд.
И када падају под турско ропство, Краљевина Босна и српска Деспотовина (1463. године) и Херцеговина Светог Саве (1482. године), оне задржавају српско становништво и српски карактер, упркос снажној исламизацији и режиму османске окупације.
Од друге половине 17. века, Османска империја се налази у опадању и никада више не предузима велике освајачке походе као пре, већ до краја свог постојања искључиво покушава да задржи оно што је до тог тренутка освојено.
Српски устанци, почев од Великог банатског устанка 1594. године, учешћу Срба у Аустро-турским ратовима у 17. веку и двема сеобама Срба, борбама Срба у Црној Гори под митрополитима Петровић-Његошима, Кочином Крајином 1788–1792 и коначно, Карађорђевим и Милошевим устанцима 1804–1817, српски народ полако извојева своју слободу и обнавља своју државност.
И већ у 19. веку постаје јасно да је само питање тренутка када ће се Османска империја распасти и која европска сила ће узети поседе које су Турци Османлије освајали. Ту се највише истичу (1) Аустријска империја, која жели нове колоније и продор на исток ка Багдаду, (2) Британска империја која жели да од Турске направи нову Индију као британску колонију и (3) Руска империја која сања ослобођење Цариграда и обнову православног Ромејског царства под круном Романова.
Као и обично, у таквим намерама великих сила, српски народ постаје велики залогај. Срби у Босни и Херцеговини виде независне српске кнежевине Србију и Црну Гору и на своју руку 1875. године у Невесињу и околини отпочињу устанак против Турака „Невесињску пушку“, која доводи до ланца историјских догађаја који ће довести до Првог светског рата.
Последица „Невесињске пушке“ и српских устанака широм Херцеговине, Босне, Рашке, Повардарја и српско-турских и црногорско-турских ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес из 1878. године, на коме су се скупиле све тадашње велике европске силе: Русија, Немачка, Аустроугарска, Француска, Велика Британија, Италија и Турскa, који је под председништвом Ота фон Бизмарка, одлучивала о судбини Балкана.
На Берлинском конгресу, највеће силе су дозволиле да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину на 30 година, која је формално остала у саставу Османске империје. Тиме је за 30 година заустављена Краљевина Србија у настојању да се српски народ уједини са обе стране реке Дрине, што је довело до огромног незадовољства читавог српског народа.
Године 1908. истицала је договорена тридесетогодишња окупација Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. И тако долазимо до оног што се догодило на данашњи дан 1908. године, када је аустроугарски цар Франц Јозеф издао проглас у ком је објавио коначну анексију Босне и Херцеговине.
Тог 5. октобра 1908. године је заправо требло да избије Први светски рат. Актом анексије, која је изведена без претходног споразума са великим силама—које су јој на Берлинском конгресу 1878. године дале мандат за тридесетогодишњу окупацију Босне и Херцеговине—Аустроугарска је извршила флагрантно кршење међународних уговора и изазвала велико незадовољство у Европи, а нарочито у Србији и Црној Гори.
Француска и Британија су изразиле велико незадовољство због потеза Аустроугарске али нису биле спремне због тога да уђу у рат. Руска империја је такође била неспремна за рат али је од тог тренутка Русима постало јасно да ће ускоро доћи до сукоба са Немачком и Аустроугарском због њихових агресивних акција у покушају добијања територијалних проширења и освајања нових колонија. Русија се од тог тренутка озбиљно спрема за рат.
Представници православних и муслиманских народних организација анектиране БиХ су у Будимпешти, 11. октобра 1908. године, јавно изјавили да је аустроугарска анексија извршена без питања и против воље локалног становништва и упутили су посебну делегацију у европске престонице да ту изјаву ставе до знања свим великим силама.
У Србији је аустроугарска анексија изазвала велико незадовољство, јер је тиме спречено уједињење српског народа са обе стране Дрине. Масовни протести су организовани широм Србије, на којима су чак спаљиване заставе Аустроугарске (у чему се нарочито истицао престолонаследник Ђорђе Карађорђевић који је правио низ дипломатских скандала). Срби су почели стварање Народне одбране са циљем да се прикупљају добровољци за могуће оружане сукобе са Аустроугарском. Услед анекције, 24. фебруара 1909. године формирана је и концентрациона влада под председништвом Стојана Новаковића.
Аустроугарска анексија Босне и Херцеговине, као и Царински рат против Србије, били су последњи окидачи пред Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године, када је на границу са Краљевином Србијом пристигао аустроугарски надвојвода Франц Фердинанд, да надгледа војне вежбе напада на Србију.
Данас опет имамо немачку окупацију Босне и Херцеговине у виду канцеларије Високог представника и настојања западних сила да спрече уједињење српског народа из Републике Српске са Србијом и Црном Гором. Историја се понавља, а да ли ми учимо сопствене историјске лекције, то је право питање
