Нападом Аустругарске на Србију, почео Први свјетски рат – 057.гр

0
207
ападом Аустроугарске на Србију 28. јула 1914. године, прије 110 година, почео је Први светски рат.

Власти Двојне монархије искористиле су трагичну погибију престолонасљедника надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије војвоткиње Хоенберг, у Сарајеву на Видовдан, 28. јуна 1914, да оптуже Србију да наводно стоји иза атентата.

У Бечу је заправо дуго тражен прикладан момент за, како су  вјеровали, коначни обрачун са Србијом. Атентат који су извршили младобосанци узет је отуда као оправдање за рат.

У врховима Аустроугарске, официрском кору, па и јавности, постојало је одушевљење идејом одлучног обрачуна са Србијом, уз готово неподељено увјерење да ће све бити релативно брзо риjешено, односно да Србија нема снаге да се озбиљно одупре неупоредиво надмоћнијој држави Хабзбурга.

У Србији насупрот, општи став је био да сукоб са Аустријом треба на сваки начин избјећи.

Земља је управо изашла из балканских ратова, против Турске 1912, па Бугарске, 1913, тешко исцрпљена. Није била ријеч само о материјалној ситуацији него о великим губицима у људству. Србија јесте из тих ратова изашла овјенчана славом, побједница, територијално знатно проширена, али је било очигледно да су јој неопходне године, деценије, опоравка.

Политика званичног Беча међутим није љета те 1914. оставила простор за мир.

Напротив, у Бечу се држало да је момент прикладан за брз коначни обрачун. Постојало је убјеђење да је Србија нејака за озбиљан отпор таквој сили каква је била Аустроугарска. Није то био став само у Двојној монархији, него готово опште увјерење широм Европе.

Када је постало јасно да предстоји напад, Влада и централна државна тела Краљевине Србије измјештени су у Ниш, у складу с налогом од 25. јула. Врховна команда међутим, смјештена је у Крагујевац.

Рат је објављен, вјероватно циљано, симболички, мјесец дана по атентату у Сарајеву, 28. јула.

Србији је објава рата достављена отвореним телеграмом. У њему је наведено да се Двојна монархија налази у ратном стању са Србијом. Наглашено је такође да одговор Србије, на оно што је Беч захтијевао, дакле ултиматум, није задовољио.

Претходно, посланик Двојне монархије у Београду Барон фон Гизл, предао је у вечерњим сатима 23. јула, Лазару Пацуу, ондашњем министру финансија, у својству заступника предсједника Краљевске српске владе Николе Пашица, ултиматум.

Србија је тим текстом оптужена због наводно подривачких активност против Аустроугарске. Оптужба је такође садржала наводе да су у Србији атентатори наоружани, припремани, обучавани, а онда и пребачени на простор Аутроугарске.

Група младих људи окупљених у организацији Млада Босна, из чијег окриља су били атенатори, била је прије свега мотивисана мржњом према Аустроугарској, у чему је велики удио имао тежак социјални положај огромне већине становника БиХ. Аустроугарска је у складу са у основи феудалним насљеђем које је доследно поштовала, у БиХ одлучно штитила повлашћени статус беговата, укључујући аграрне односе наслијеђене од Турске.

Постојала је такође код младобосанаца идеја југословенског национализма, што они нипошто нису раздвајати од српског патриотизма. Групу младобосанаца сачињавали су представници све три вјерско националне групе Босне и Херцеговине.

Током истрага које су спровођене у Сарајеву по атентату, дошло се до закључка да су Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и Гаврло Принцип, атентатори, боравили у Србији, одакле су донијели оружје.

Такође, да су атентатори били повезани с појединим службеним лицима Србије.

Било је углавном јасно да званични Београд, односно власти Краљевине Србије нису имале никакве везе с атентатом. Mеђутим, припадници појединих државних служби помогли су потоње атентаторе.

Приликом предаје ултиматума барон Гизл нагласио је да се званични одговор Београда очекује у року од два дана.

Било је несумњиво да је ултиматум уобличен тако да га је готово немогуће прихватити, испунити. А што би послужило као изговор за рат.

Ултиматум је садржао десет тачака. Захтјевана је обустава пропаганде против Аустроугарске, ма у ком виду, обустава рада организација које, по тумачењу Беча, раде против Двојне монархије, прије свега се мислило на Народну одбрану. Исто тако, да се из образовног система, уџбеника и наставе, уклони све противно интересима Аустроугарске.

Потом, да се из државне службе, неодложно, одстране сва лица за која се из Беча тврди да су се бавила подривачким радом против Аустроугарске. Захтјевно је, одмах, хапшење свих осумњичених за помоћ у аутентату, те ефикасно затварање границе. Исто тако, инсистирало се на учешћу аустроугарских службених лица на територији Србије приликом истрага, као и спровођења судских поступка против наведених лица.

Суочене са перспективом рата са несразмјерно јачом Аустроугарском, који се на сваки начин желио избјећи, српске власти изашле су у сусрет свим захтјевима званичног Беча, изузев учешћа органа Двојне монархије у истрази, односно судским поступцима на територији Србије.

Наглашавано је жаљење због трагичних догађаја у Сарајеву, званична Србије, како влада тако и други органи власти осуђивали су, искрено, неодговорност атентатора и њихових помагача. Мајор Војислав Танкосић је ухапшен, у току је била потрага за Миланом Цигановићем.

Одговор на ултиматум уобличили су Никола Пашић и Стојан Протић, у крајње помирљивом тону. Он је потом достављен у посланство Аустроугарске у Београду неки минут прие 18. часова 25. јула. Барон Гизл, међутим, већ је напуштао Београд.

Пошто је примио телеграм с формалном објавом рата, Никола Пашић, тада предсједавајући Савјета министара односно Владе, већ неколико дана измјештен у Ниш, запутио се у здање Окружног начелства. Са балкона тог тијела, Пашић се потом обратио окупљеном грађанству предочавајући да је Србија нападнута.

Аустроугарске трупе ратна дејства започеле су исте ноћи артиљеријом са ратног брода Бодрог. Има додуше свједочанстава да је артиљеријских дејства на простор Србије било и нешто раније, као код Великог Градишта.

Инвазија је започела је 12. августа упадом преко Дрине. Аустријска Пета и Шеста армија провалиле су тада из Босне у Србију. Трупама је командовао Оскар Поћорек, поред другог организатор дочека високих гостију у Сарајеву на Видовдан. На простору Срема и Баната налазила се Аустроугарска Друга армија, одакле су вршена диверзантске акције, највише као вид заваравања, али и масивна артиљеријска дејства по Београду, Шапцу, и другим мјестима на ондашњој граничној линији.

У Бечу је одлучено да тежишни удар буде са Дрине, насупрот логици. Несумњиво се очекивало да ће изненађење противно стандардним узусима ратовања допринијети ратним циљевима Аустроугарке.

Била је то заблуда показало се. Оскар Поћорек артиљеријски генерал, врховни заповједник Балканске војске Аустроугарске, претходно војни гуверенер Босне и Херцеговине од 1911, био је намјеран да што безобзирније казни Србију.

Антисрпска хистерија у Сарајеву и Босни уопште, убрзо и другдје, као у Срему или Далмацији, започела је убрзо по атентату, углавном те ноћи или сутрадан. Догодили су се прави погроми на Србе и њихову имовину. Ван Босне углавном је била ријеч о хапшењима, а потом и стријељањима, како се тврдило непоузданих.

У Босни је Поћорек од појединих локалних муслимана организовао посебне формације, Шуцкорпус, чија је улога била терор над Србима. Преко 5.000 Срба је тада ухапшено, 460 убијено.

Пошто је српском Генералштабу постало несумњиво да удар са Дрине није заваравање односно скретање пажње са другог мјеста удара, концентришу се трупе на том простору.

Током Церске битке Срби су потукли Пету Аустроугарску армију, која се у растројству повукла. Крајем августа те 1914. године, трупе Двојне монархије протјеране су из Србије. За успјешно руковођење војним операцијама током Боја на Церу Степа Степановић добио је чин војводе.

Била је то прва велика побједа савезника у Светском рату.

Наредна инвазија на Србију услиједиће 6. септембра. Борбе на Дрини, чији је саставни дио била и Битка на Мачковом камену, претвориће се у рововско позиционирање.

Трећа Поћорекова офанзива догодила се 16. новембра. По паду Ваљева и Београда, услиједиће противофанзива Срба у Колубарској бици коју је осмислио и предводио Живојин Мишић. До 16. децембра, осим заробљеника, ниједан војник Аустроугарске није се више налазио на територији Србије. Побједа Срба била је потпуна. Живојин Мишић награђен је потом чином војводе.

Успјеси Срба 1914. године, запрепастили су читаву Европу, како Беч и Берлин, тако и савезнике. Било је то тешко понижење Аустроугарске. Паралелно, углед Србије је драстично порастао.

У јесен 1915, међутим, на Србију су удружено напале Аустронемачке трупе, под командом фелдмаршала фон Макензена. Одмах затим Бугари су напали с леђа.

После трагичног повлачења преко планинских врлети до Јадрана, српска војска ће се опоравити на Крфу и у залеђу Солуна, гдје је тада образован нови фронт.

Пробојем Солунског фронта, који су извели Срби, средином септембра 1918, и побједоносном офанзивом која је пресудно допринијела поразу Централних сила, окончан је Први свјетски (или Велики) рат. По капитулацији Бугарске, затим и Аустроугарске, Њемачка је примирје потписала 11. новембра. Био је то крај Првог свјетског рата.