Муслиманским војницима се указивали духови убијених Срба у Брадини – 057.гр

Прича о појављивању духова убијених Срба је заснована на свједочења неколико бивших војника и официра ткз. Армије Републике БиХ и Војске Федрације БиХ:

Прва прича:

• „Био сам одређен на стражу складишта у Брадини у смјени увече некада, не сјећам се тачно. Била је та прича како су наши у рату убили 7,8 заробљених Срба овде у касарни и да се не зна гдје су их закопали. Неко је говорио у ћошак једне ограде унутар те касарне, неко код хангара, или у оближњој шуми. Никада нисам вјеровао прије у те приче. Била је мркла ноћ, што кажу, не видиш прст пред оком. Тишина потпуна је језива била сама од себе. Контам, боље и овде него на линији. Таман сам сјео код једног хандара да смотам неки дуван и док онако у мраку напипавам на лијеви џеп војне кошуље, чујем шкрипу врата. Потегнем пушку, контам неко уђе у магацин. Обиђем га, уперена пушка, око магацина све, нема ништа. Чујем опет кораке, па опет шкрипа врата од истог оног хангара поред кога стојим. Тада сам се већ престравио. Имам неки чудан осјећај као да ми се неко приближава. Одједном стаде. Гледам, нигдје никога. Онда чујем јак ударац вратима хангара, е што кажу, тада ме је било па нестало. Почео сам да трчим, неко је трчао за мном, упорно, чуо сам кораке, као да ми је метар иза леђа, чуо сам и дисање. Једва сам улетио у стражару. Не сјећам се, мислим да сам на кратко изгубио свијест. Разводник страже је био Харис из Сарајева, коме сам све ово испричао, који ми је на крају рекао, па ниси једини да ти се то десило. Исприао ми је да се и њему указала сиулета човјека у чизмама док је једном приликом разводио стражу“. 

Друга прича:

• „Била је то Војска Федерације БиХ, негје 1999.година, а ја сам био на служби у Брадини. Била је и млада војска, која је држала стражу тих магацин. Изашао сам из рата ко наредник и обавља сам дужност командира страже тај дан. Наслушао сам се разних прича о појави духова у касарни, а сви су шаптали о убијем Србима у касарни током 1992.године. Пођем једну ноћ у обилазак страже, било е око 12 увече. Пролазећи поред јдног магацина (а говорило се да су ту стрељани ти Срби), чујем неко ходање унутра, лупање. Помислих, стражар можда ушао, па се завукао да спава. Приђем вратима, стоји печет уредно, пломба. Али упорно чујем ходање унутра, лупање. Обиђем около магацина, све уредно. Одлучим ући у магацин јер мислим се уфатићу некога и тиме оправдати моје обијање печета и пломбе. Отрчим до стражаре, узмем кључ од тога магацина и брзо се вратим опет до истог. Задихан сам, уморих се. Отварам, пушку сам рептетирао док сам трчао и полако улазим са батеријом. Тишина потпуна. Кренем према сандцима који су некако били на средини сложени, а то је неких 10 ак метара од врата, када зачух кораке иза себе, замало у том наглом окрету да испуцам рафал муниције, али нигдје никога. Опет кораци, и као да неко иде према мени, лупа неким жељезом, приближава се, а мени свака длака на глави се подигла. Гледам батеријом, нема никога. Одједном ме нешто хвата за прса и гура ме, гура ме све јаче и јаче. Некако, као да сам се истргнуо и почеода бјежим ко без главе. Испала мије пушка, нисам се ни обазирао. Знао сам шта је, знао сам за приче, све ми је прошло кроз главу. Дан данас када се сјетим, осјетим страх. То се десило, има нешто. Моје мишљење је да ту лутају душе тих убијених. То вам сваки војник зна причу који је био у Брадини на дужности или стражи“.

Трећа прича:

• „Ја сам вјерник, васпитаван сам тако. Никада нисам вјеровао ни у шта осим у Алаха и његове моћи. То је била негдје 2001.година можда, онај велики снијег када је пао. Те ноћи сам био одређен на стражу. Била је то једна барака у врху саме те касарне. У ту бараку смо могли ући унутра и испод степеница смо знали да намјестимо, па и спавамо. Уђем ја те ноћи у бараку и таман се распремам, чујем кораке низ степенице изнад мене, силази неко, корак по корак. Одједном као да се отварају врата и опет кораци. То је људи било један сат по ноћи и нема ту никога. Командир страже је мој друг Нермин који је остао да спава, разводници доле у стражари. Одједном опет ти кораци и нек иде према мени. У страху сам почео да учим (тако се каже код муслимана када се молиш Богу), али ти кораци све су ближи били. Изашао сам испод степеница, видим човјека у бијелом који ми прилази, као да сија. Ја се не сјећам куда  како сам побјегао, трчао сам ко без душе право до паркинга. Скроз сам истрчао из касарне. Кључ од аута јебио код мене. Возио сам тада неког југа црвеног, који често није хтио а упали, али тада је упалио из прве и почео да возим кући према Сарајеву. Када сам стигао кући, са фиксног телефона сам назвао у касарну Брадина командира страже, овога Нермина и рекао му се да се ја тамо не враћам. Кратко сам му рекао шта је било, а он ми је рекао, вјерујем брате. Касније када смо причали, он је потврдио да је чуо десетак тих прича и често је сумњао од њих, али пошто сам му ја то испричао, који вриједим за некога ко је у вјери, онда је све повјеровао. Потпом ми се и он повјерио шта је све слушао. Сигуран сам да је то била утвара, дух, џин, како год рекли.