U Sarajevskom kantonu će se iz istorije učiti o ratnim zločinima, etničkom čišćenju, „genocidu u Srebrenici“ i „opsadi Sarajeva“! To su dopune za gorenavedeni nastavni predmet. Izvor za informacije od kojih će biti skrpljene ove lekcije jesu haške presude! Dakle, opet su Srbi krivi za sve.
Nekad se zaista zamislim nad činjenicom da li mi pričamo isti jezik kojim se priča u BiH i da li zaista postoji bosanski, jer vidimo da na dogovor o pomirenju i na ovu samu tu reč ne gledamo isto! Onda sam razmislio još jednom i ipak zaključio da je u pitanju čist bezobrazluk. Takozvani „sarajevluk“.
Iz tih udžbenika saznaćemo koga smo još proterali, silovali, na kolac nabijali, klali, streljali, ubijali snajperima i topovima, tukli i zastrašivali. Saznaćemo i koliko smo porodica zatrli, kuća popalili, ljudi ižedneli i izgladneli, knjiga pocepali, logora napravili, automobila polupali i groblja porušili. Saznaćemo o sebi ono što nam nikada do sada nije palo na pamet i što niko osim nas nikada, u celokupnoj istoriji čovečanstva, nije činio drugima! Pa ti će udžbenici i nama dobro doći da naučimo nešto o našoj istoriji koju su Novosarajlije oduvek bolje znale od nas. To štivo će nam pokazati koliki smo mi zločinci i zašto smo onoliko zla naneli svetu. Ne smemo stavljati izvore pod znak pitanja, jer je ipak to materijal iz onog suda za čije su presude jedini materijal bili Srbi. Ono što smo tamo saznali o sebi, ovi udžbenici će produbiti.
Dakle, deca u Sarajevu savladaće onu staru tamošnju veštinu pretvaranja ubica u žrtve, progonitelja u progonjene, krivaca u pravednike, tuženih u sudije, porobljivača u oslobodioce, lopova u stražare, kriminalaca u ljude od ugleda, koljača u umetnike i svega negativnog u Srbe. Sve što je krivaca ikada tamo bilo, svi su odjednom proglašeni Srbima, ako se njihov zločin nije mogao nikako zataškati i njihova uloga okrenuti po gorenapisanom receptu.
U pitanju je grad koji svesno svoje građane gura u neke nove ratove za koje će ih opremiti, ne oružjem, već isključivo mržnjom, i to tolikom mržnjom da im veće i ubojitije oružje nikada neće ni biti potrebno.
Ne znam samo kako planiraju da objasne tim osnovcima da su oni klana, proterivana i opsedana strana, a da onih koji su ih klali, proterivali i opsedali sada tu nema skoro uopšte. Koji je to narod vršio tako strahovitu opsadu i zločine, a da je to sve na kraju tek tako ostavio? Valjda se setio da mu Sarajevo ipak ne treba.
Svaki Srbin koji ospori svoj identitet, prizna krivicu koja ne postoji i dobro pljune na svoj narod, rado je viđen gost u Sarajevu, gradu koji baštini sve osim istine i mrzi sve osim mržnje. U pitanju je grad u kojem je genocid najjeftinija antisrpska reč za koju još uvek niko nikada nije platio kaznu – novčanu ili onu koja se plaća slobodom.
Ne znam do kada će Srbija da trpi ovakve uvrede i šamare, ali moram nešto poručiti svojoj zemlji…
Trpljenje rađa nasilje! I pomirljivost je odličan temelj za neki novi rat ako ona počiva samo na iskrenosti jedne strane!
Nećemo mi neuvođenjem svojih iskustava iz tog rata u svoje udžbenike naškoditi nikome, osim samima sebi. Neće se ni dobri odnosi graditi tako što ih mi gradimo, a oni ih preko noći poruše, kako reče veliki pisac. Za njih je pomirenje samo reč, i to ona podrugljiva koja izaziva salve smeha, a za nas je cilj. Ako je ona njima to što jeste, a nama cilj, onda mi svesno napredujemo ka njihovom podsmehu misleći kako idemo ka uspehu. Moramo prestati da se ponašamo kao da se nama taj rat nije dogodio, a usput i primetiti kako se u Sarajevu taj rat nikada nije završio! Oni svoju budućnost grade na prošlosti, a mi svoju na odricanju od prošlosti. Ni jedno, ni drugo nisu rešenja, već samo jednosmerni put u propast.
Kada bih hteo da odem i kleknem na navodnim grobljima onih za koje tvrde da ih je moj narod ubijao, ne bih uspeo, jer bi me odozdo ubadale kosti Srba koji su tamo stradali i kojih je puna zemlja! U Sarajevu nema klizišta, jer srpske kosti dobro drže tu zemlju da se ne oburda. Valjda su to kosti onih koji su stradali vršeći genocid.
