У Сарајевском кантону ће се из историје учити о ратним злочинима, етничком чишћењу, „геноциду у Сребреници“ и „опсади Сарајева“! То су допуне за горенаведени наставни предмет. Извор за информације од којих ће бити скрпљене ове лекције јесу хашке пресуде! Дакле, опет су Срби криви за све.
Некад се заиста замислим над чињеницом да ли ми причамо исти језик којим се прича у БиХ и да ли заиста постоји босански, јер видимо да на договор о помирењу и на ову саму ту реч не гледамо исто! Онда сам размислио још једном и ипак закључио да је у питању чист безобразлук. Такозвани „сарајевлук“.
Из тих уџбеника сазнаћемо кога смо још протерали, силовали, на колац набијали, клали, стрељали, убијали снајперима и топовима, тукли и застрашивали. Сазнаћемо и колико смо породица затрли, кућа попалили, људи ижеднели и изгладнели, књига поцепали, логора направили, аутомобила полупали и гробља порушили. Сазнаћемо о себи оно што нам никада до сада није пало на памет и што нико осим нас никада, у целокупној историји човечанства, није чинио другима! Па ти ће уџбеници и нама добро доћи да научимо нешто о нашој историји коју су Новосарајлије одувек боље знале од нас. То штиво ће нам показати колики смо ми злочинци и зашто смо онолико зла нанели свету. Не смемо стављати изворе под знак питања, јер је ипак то материјал из оног суда за чије су пресуде једини материјал били Срби. Оно што смо тамо сазнали о себи, ови уџбеници ће продубити.
Дакле, деца у Сарајеву савладаће ону стару тамошњу вештину претварања убица у жртве, прогонитеља у прогоњене, криваца у праведнике, тужених у судије, поробљивача у ослободиоце, лопова у стражаре, криминалаца у људе од угледа, кољача у уметнике и свега негативног у Србе. Све што је криваца икада тамо било, сви су одједном проглашени Србима, ако се њихов злочин није могао никако заташкати и њихова улога окренути по горенаписаном рецепту.
У питању је град који свесно своје грађане гура у неке нове ратове за које ће их опремити, не оружјем, већ искључиво мржњом, и то толиком мржњом да им веће и убојитије оружје никада неће ни бити потребно.
Не знам само како планирају да објасне тим основцима да су они клана, протеривана и опседана страна, а да оних који су их клали, протеривали и опседали сада ту нема скоро уопште. Који је то народ вршио тако страховиту опсаду и злочине, а да је то све на крају тек тако оставио? Ваљда се сетио да му Сарајево ипак не треба.
Сваки Србин који оспори свој идентитет, призна кривицу која не постоји и добро пљуне на свој народ, радо је виђен гост у Сарајеву, граду који баштини све осим истине и мрзи све осим мржње. У питању је град у којем је геноцид најјефтинија антисрпска реч за коју још увек нико никада није платио казну – новчану или ону која се плаћа слободом.
Не знам до када ће Србија да трпи овакве увреде и шамаре, али морам нешто поручити својој земљи…
Трпљење рађа насиље! И помирљивост је одличан темељ за неки нови рат ако она почива само на искрености једне стране!
Нећемо ми неувођењем својих искустава из тог рата у своје уџбенике нашкодити никоме, осим самима себи. Неће се ни добри односи градити тако што их ми градимо, а они их преко ноћи поруше, како рече велики писац. За њих је помирење само реч, и то она подругљива која изазива салве смеха, а за нас је циљ. Ако је она њима то што јесте, а нама циљ, онда ми свесно напредујемо ка њиховом подсмеху мислећи како идемо ка успеху. Морамо престати да се понашамо као да се нама тај рат није догодио, а успут и приметити како се у Сарајеву тај рат никада није завршио! Они своју будућност граде на прошлости, а ми своју на одрицању од прошлости. Ни једно, ни друго нису решења, већ само једносмерни пут у пропаст.
Када бих хтео да одем и клекнем на наводним гробљима оних за које тврде да их је мој народ убијао, не бих успео, јер би ме одоздо убадале кости Срба који су тамо страдали и којих је пуна земља! У Сарајеву нема клизишта, јер српске кости добро држе ту земљу да се не обурда. Ваљда су то кости оних који су страдали вршећи геноцид.
