Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
Њемци су, 21. октобра 1941. године објавили саопштење у виду плаката којим је Крагујевац био излијепљен тог дана, а у саопштењу су навели да је због кукавичког и подмуклог напада у току прошле недеље на њемачке војнике, погинуло 10 а рањено 26 њемачких војника.
У знак одмазде стријељано је за сваког погинулог њемачког војника 100, а за сваког рањеног 50 становника, укупно 2.300 становника.
Међутим, Њемци нису дали саопштење за масовна стријељања од 19. и 21. октобра у Крагујевцу и три оближња села, тако да испада да су премашили број стријељаних особа у знак одмазде за много више лица. Највероватније да су Њемци жељели да стријељањем грађана у Крагујевцу и његовој околини дају драстичан примјер строгости окупаторских власти како би заплашили шире слојеве становништва и унијели осећај колективне несигурности на простору окупиране Србије у циљу смиравању побуне у Шумадији.
Када је стријељање завршено, Њемци нису жељели да претекли број Срба пусте на слободу него су их држали као таоце, да би имали на располагању одређен број људи ако погине још који Њемац.
Историчар Ненад Ђорђевић, директор музеја ,,21. октобар“, саопштио је 2003. да је утврђени број жртава 2.799 (укључујући и жртве у околним селима). Подаци СПЦ се слажу са овим бројем. Станиша Бркић, кустос музеја, је у књизи „Име и број“ из 2007. објавио имена и личне податке 2.796 жртве стрељања у Крагујевцу.
Спомен парк „21. октобар“
У спомен на жртве стријељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк у коме се, између осталих, налазе Споменик стријељаним ђацима и професорима, Споменик боли и пркоса, Споменик чистачима обуће, споменик „Сто за једног“, споменик „Отпора и слободе“…
На улазу у спомен парк подигнута је импозантна зграда Музеја „21. октобар“ у чијој је архитектури наглашена симболика крагујевачке трагедије.
Одсуство отвора (прозора) на фасадама сугерише безизлаз ненаоружаних људи испред митраљеских цијеви, тридесет кубуса – тридесет масовних гробница у Спомен-парку, а провидне пирамиде од плексигласа на њиховим врховима представљају последњи поглед жртава уперен ка небу.
Крвава бајка је пјесма коју је српска пјесникиња Десанка Максимовић написала 1941. године након што је чула детаље масакра које су њемачке окупаторске снаге извеле у Крагујевцу, односно како су жртве масакра били цијели разреди гимназијалаца.
Пјесма је објављена тек након завршетка другог свјетског рата.
Крвава бајка се сматра једним од најснажнијих поетских дјела инспирираних ратним збивањима на подручју бивше Југославије, а у доба СФР Југославије је била обавезно штиво у наставним програмима основних школа.
