Имена Мирсада Мујачића и Расима Мехмедовића заувијек ће остати уписана златним словима у историји балканског поднебља, а сјећања на њихова херојска дјела никада неће изблиједити. Ова два млада, скромна човјека положила су 9. марта 1993. заједно са још дванаесторицом српских бранилаца своје животе у одбрани нејачи и цивила – жена, стараца и деце српске националности супротставивши се злу које се тада надвило над Власеницом и читавим Подрињем.
Грађани Власенице са поносом његују сјећање на ове челичне људе а њихова имена спомињу са пуним поштовањем. Паљењем свијећа, полагањем цвијећа, посјетом градској спомен соби и меморијалним шетњама Власеничани више пута годишње одају почаст и изражавају захвалност свима који су погинули за слободу. Ови људи показали су шта значи бити човјек и у најтежим данима рата, показали су да храброст и пожртвованост немају везе ни са вјером, ни са нацијом. Они су свим будућим генерацијама оставили у аманет мир и слободу те Мирсад, Расим, Слободан, Мирко и сви други хероји који су погинули бранећи цивиле и своја огњишта морају бити наш узор, наша звезда водиља увек и у сваком тренутку.
Иако је војска Алије Изетбеговића – такозвана „Армија БиХ” починила страшне злочине над цивилима, од прогона, затварања у логоре, масовних егзекуција, силовања, злостављања до уништавања верских и културних објеката, мора се напоменути да је и међу муслиманима / Бошњацима било изузетака који су својом одлучношћу и борбеношћу разбили све стереотипе, предрасуде те нису повјеровали у пропаганду која је долазила из Сарајева. Одбили су да узму оружје у руке и убијају своје дојучерашње комшије Србе са којима су одрасли, са којима су се дружили и међусобно помагали..Неки су и јавно устали и успротивили се злочинима над српским цивилима због чега су прозвани „издајицама, четницима, изродима и дезертерима”.
Ти храбри људи стали су у одбрану својих комшија и радних колега, стали су у одбрану части и људскости. Није то имало везе ни са националним идентитетом, ни са вјером или етничком припадношћу…била је до одбрана морала и цивилизацијских вриједности…то је ствар која се тиче људскости и хуманости. Рат је нажалост био тест на којем су многи Бошњаци Подриња пали јер су без икаквог разлога кренули да убијају своје комшије из најнижих побуда и апсурдних циљева.
– Они су жртвовали своје животе да би спасли српске цивиле, увијек су се залагали за мир и добросусједске односе. И тад су покушали да спријече злочине и у томе успјели. Нажалост, страдали су смртно али њихова дјела говоре све – говорио је Миле, комшија и мијештанин села Бабићи. Мирсад је у тренутку убиства имао 34, а Расим 35 година.
Због чега? Због материјалних добара? Због имања? Због територијалних претензија?
Ничим се не може оправдати зло и фашизам који су тог пролећа 1992. само оживљени и пробуђени. Подручје општине Власеница, као и читаво средње Подриње, били су територијална аспирација идеолога и протагониста пројекта „чисте муслиманске Босне и Херцеговине” још током периода османске владавине, а домицилни муслимани / Бошњаци су своје геноцидне намере показали у периоду током Другог светског рата (1941-1945) када је у Власеници и средњем Подрињу убијено преко 10 000 Срба, међу којима и четири стотине дјеце. Пет деценија касније, потомци тих фашиста поновили су злочине својих предака са истим циљем – да затру све српско.
Муслиманске / бошњачке снаге су током последњег рата (1992-1995) на територији средњег Подриња убиле 3267 грађана српске националности, укључујући и 72-оје дјеце. Само на подручју предратне власеничке општине (укључујући Милиће и Шековиће) убијено је више од пет стотина Срба, међу којима и много жена, стараца и деце. У Власеници и средњем Подрињу су над грађанима српске националности су током трајања рата почињени бројни ратни злочини од масовних егзекуција, силовања, мучења, насилног и систематског прогона па све до уништавања верских и културних објеката. Врло брзо су широм власеничке и суседних општина формирани и логори за Србе у којима су вршене најгнусније тортуре и зверска мучења, садистичка иживљавања, силовања, сакаћења те масовне егзекуције. Жртве ратног безумља били су цивили оба пола и свих узраста: од мале дјеце до старих и немоћних.
Извор: Црнибобардер
