Страдање Мијовића, како је то записано у листу “Дабар”, прије неколико година почиње крајем априла 1945. године када припадници ОЗНА са кућног прага одводе, а касније на непознатом мјесту убијају браћу Драга, Риста и Манојла. То су били дани најжешћег “црвеног терора”, када се одмах по ослобођењу Сарајева, без закона и суда, обрачунавало са пораженом страном, прије свега са припадницима ЈВУО (усташе су се већ биле повукле заједно са Нијемцима). КНОЈ и ОЗНА су журили да прије успостављања било каквих судова, по кратком поступку ликвидирају све оне који су били за монархију. Мијовићи су били узорни домаћини из јахоринског села Улобић, гајили су добру стоку и имали приватне пилане за резање дрвене грађе. Са њиховим именима се нису могли доводити у везу никакви ратни злочини, а њихов једини гријех је био, ваљда, тај што су, као припадници ЈВУО бранили свој крај од усташа како њихово село не би страдало попут сусједног Павловца, гдје је од стране усташа у једној кући живо запаљено четрдесет двоје стараца, жена и дјеце. Дакле, по мишљењу комуниста, њихов смртни гријех је био што су “отишли у четнике”. Наравно они нигдје нису “отишли”, већ су као војни обвезници под заклетвом испунили своју људску и патриотску дужност па су се по објављеној мобилизацији јавили у своје јединице по ратном распореду.
– Када је у питању овај случај поменућемо и један значајан детаљ који се одиграо приликом самог хапшења. Наиме, један од официра ОЗНА, подстакнут можда мрвом људскости или чистим прагматизмом, предложи у два наврата да најмлађи од браће – Манојле остане код куће и избјегне смрт, ваљда да би се бринуо о њиховој многобројној дјеци, како и та “четничка копилад” не би пала на терет држави. Манојле је то одлучно одбио ријечима: “Водите и мене, шта буде са мојом браћом нека буде и са мном! Заједно смо били па нека заједно и гинемо, ако је таква судбина” – записано је у “Дабру”.
О њиховом коначном крају и гробном мјесту никад се није могло сазнати ништа поуздано, изузев да су на Илиџи провели неко вријеме у објекту “Топола”, гдје су свирепо мучени. Иза браће је остало тринаесторо малољетне дјечице, која су у биједи и сиромаштву с муком одрастала и успут била изложена сталном подозрењу и притисцима нових власти.
Четврти страдалник Петар, брат од стрица Драга, Риста и Манојла, младић са тек зарудјелим брковима, био је такође “краљев војник”, регрут са тек навршених осамнаест година, у Другој сарајевској бригади мајора Војислава Лукачевића. У јединици је провео тек три-четири мјесеца, када је на Мали Божић 1944. код села Околишта био од једног домаћина позван да се са још два друга мало почасти за празник. Комунисти су то сазнали и направили засједу из које га мучки убише, заједно са његовим другом, такође регрутом Мирком Кулином из требевићког села Клек.
– Петрова мајка, којој је до његовог рођења поумирало деветоро мале дјеце, никад се није опоравила од овог ударца. Младић је сахрањен у црквеној порти у Трнову, јер се до Улобића због високог снијега и мећаве није могло. Комунистичке власти су оштро запријетиле свештеницима да се не играју животом и дозволе постављање надгробног биљега том “издајнику”. Убрзо је и сама хумка заравната и такво стање је потрајало све до Илиндана 2004. године, када је блаженопочивши митрополит дабробосански Николај званичним актом одобрио породици Мијовић скромно обиљежавање Петровог гроба – наведено је у тексту.
/Глас Српске/
