Која је то најстарија грађевина у Сарајеву? – ГЛАС РЕГИЈЕ.057

0
1926

Која је то најстарија грађевина у Сарајеву и шта нам она говори?

Колико је важно Сарајево за српски народ и колико је знаменитих Срба дало, то не треба посебно наглашавати, али на то се треба подсећати. И то посебно данас, када федерално-муслиманско-бошњачко Сарајево нема ни обриса било какве мултиетничности, мултикултурализма и сјаја који је имало док је у њему живела изузетно бројна српска православна заједница. У зиму 1995-1996. Срби су најпре били издати, а затим и на најтрагичнији начин приморани да напусте један од својих централних великих историјских градова уз Београд, Нови Сад, Ниш, Цетиње, Скопље, Бања Луку, Дубровник, Крагујевац, Призрен, Суботицу, итд.

Само се запитајте шта је у Сарајеву вредно настало од како су протерани и убијани сарајевски православни Срби; да ли има било каквог културног, научног, спортског, цивилизацијског достигнућа вредног пажње и сећања? Ако изузмемо политички конструисаног Оскара из 2001. године за један изразито медиокритетски филм у коме главну улогу игра један такође протерани етнички Србин, Сарајево је безначајно на мапи света.

А не тако давно су у њему живели Срби све три вере, затим Турци и Јевреји, па се тако постепено долазило до православних Срба, римокатоличких Хрвата и Муслимана по народности са великим словом ”М” док су Јевреји готово истребљени за време хрватске окупације током Другог светског рата, а православни Срби десетковани огромним демографским губицима услед усташког геноцида и слања српских цивила у логор Јасеновац.

Дакле, која је данас најстарија очувана грађевина у овом граду и шта нам она говори?

Иако има претпоставки о старијем православном храму у самом граду Сарајеву и археолошких налаза старијих православних цркава у непосредној околини, најстарија грађевина у граду јесте чувена Српска православна црква на Башчаршији ”Светих Архангела Михаила и Гаврила”, која је у народу позната и као ”Стара црква” или ”Црква на Башчаршији”.

За њу се зна да свакако потиче из прве половине 14. века, но судећи по црквеној архитектури која је веома слична оној из Старог Раса претпоставља се и да је старија и да је настала на темељима ранохришћанске базилике. Ова црква је пре турских освајања била централни храм једне средњевековне градске насеобине, која се према записима чувеног руског царског историчара, балканолога и дипломате Ивана Јастребова, звала ”Златни До”, по неким другим историјским наводима звала се ”Трговиште”, а налазила се у немањићкој жупи ”Врхбосна”, док се читава област на коју се географски надовезивала Врхбосна звала (и данас се зове) ”Дабар”. Иначе се појам ”Босна” први пут помиње у вези са Србима када ромејски цар Константин VII Порфирогенит набраја области које историјски насељавају Срби и шта све спада у Србију. Географски појам Дабар је и данас очуван у титули православних сарајевских митрополита, чија епархија се још од како ју је први српски архиепископ Свети Сава Немањић основао 1220. године назива ”дабробосанска”.

Ова српска светиња на Башчаршији је најстарија очувана грађевина данас у Сарајеву, све остало је знатно новијег датума. Необична основа и облик цркве, наос одвојен ступцима и двоспратним аркадама, зидана олтарска преграда, камени свећњаци пред олтаром, два слоја на најстаријим иконама са иконостаса и надгробни камени споменици нађени око цркве указују на период између 12. и 14. века. Ко је ктитор српске цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила остало је непознато, но записано народно предање с почетка 19. века је приписује Андријашу, брату Краљевића Марка.

Историјски, овај православни храм је пролазио кроз све оно кроз шта је пролазио и српски народ Врхбосне. Када су Турци окупирали Дабар 1461. и остатак Босне 1463. у руке су им запале бројне православне светиње. Седиште епископије дабробосанске, дивни немањићки манастир Бања недалеко од Прибоја, Турци су рушили и пљачкали неколико пута, а пљачке није била поштеђена ни црква Светих Архангела Михаила и Гаврила у Сарајеву.

Пошто су Турци обичавали да мењају топониме великог броја места које би окупирали, то се догодило и са Златним Долом или Трговиштем у жупи Врхбосна које мења име у ”Сарајево”. Први турски пописи из 1485. и 1489. који се чувају у данашњем Истанбулу наводе да се у тада већ граду промењеног имена ”Сарајеву” налазе 103 хришћанске-православне куће, 42 муслиманске и 8 дубровачких-римокатоличких.

Током 17. века, Стара црква је три пута страдала у пожарима, а крајем 17. века темељно је опљачкана током Великог бечког рата и продора чувеног хабсбуршког војсковође принца Еугена Савојског у Босну и Сарајево. У 18. веку црква је два пута оштећена у пожарима, а од њеног реновирања 1793. до следећег 1982. године није било значајнијих радова. Тада је на Цвети 1982. наш стари митрополит дабробосански Владислав Митровић освештао обновљену Стару цркву.

Стара црква на Башчаршији је добрим делом укопана у земљу. Разлог за укопавање или смањење обима улазних портала ове и других цркава широм српског етничког простора било је спречавање Турака да у православне светиње улазе на коњима, што је јако болело и вређало верска осећања поробљених Срба.

Стара црква је подељена на олтар и наос (средњи део храма) који је ограничен зиданим ступцима и луковима на два спрата. Око наоса, са северне и јужне стране су два споредна брода а са запада затворена припрата (нартекс). Oви простори су наткривени сводовима, а у цркви постоји и горње одељење тзв. ”женска црква”, док источни део северног брода има и додатни мали олтар.

Највећу уметничку вредност у Старој башчаршијској цркви има дрвени иконостас у резбарији из 18. века са иконама од непроцењиве вредности. Иконе су радили зограф Радул и Авесалом Вујичић 1674. године, затим Максим Тујковић из 1734. године и један непознати српски барокни сликар у 18. веку. Изузетно вредне иконе за горњи ред на иконостасу ”Тајна вечера”, ”Скидање Христа са Часног Крста”, ”Прање ногу” и ”Зачеће” поклонио је богати Сарајлија и српски трговац из Трста Јован Милетић у другој половини 18. века.

У унутрашњем и спољашњем делу наоса, налазе се веома вредни примерци икона домаћих и страних мајстора од 16. до 18. века које су од највеће уметничке вредности. У Старој цркви се чувају још рука Св. Текле, делови моштију Св. Пателејмона, Св. Макрине и Св. Јакова Персијанца, а у ”женској цркви” постоји дечији ковчег са моштима непознатог свеца. Многе значајне црквене личности су посећивале Стару цркву од Светог владике Николаја до других. Цркву су такође посећивале и готово све значајније историјске личности српског народа. У њој су литургијама присуствовали краљ Петар Ослободилац, краљ Александар и краљица Марија, војводе Степа Степановић и Живојин Мишић. 1985. цркву су посетили и шпански краљ Хуан Карлос са краљицом Софијом, некадашњом грчком принцезом и православном хришћанком.

При Старој цркви је постојала и најстарија српска православна основна школа за коју знамо у Сарајеву, а прве податке о њој налазимо још 1539. године. Ова школа је уз прилоге богатих Срба Сарајлија претворена и у српску православну реалну гимназију 1850. године и радила је све до 1883. године када су јој аустроугарске окупационе власти силом забраниле рад.

Стара црква на Башчаршији је чувена и по томе да при њој постоји и ради још од 19. века ”Музеј Старе српске православне цркве у Сарајеву” који је настао из потребе да се изложи њена богата ризница. Током друге половине 19. века Срби Сарајлије су стицали велика богатства најпре кроз трговину и спадали су у најимућнији слој градског становништва. Као такви су несебично помагали своју цркву и школу.

За отварање Музеја посебно је заслужан Јефтан Деспић, који је на идеју да се богата ризница претвори у музеј дошао 1889. године непосредно након отварања аустроугарског Земаљског музеја у Сарајеву. С обзиром да аустроугарски окупатори углавном нису дозвољавали Србима да граде сопствене културне и просветне институције и објекте у граду, Срби Сарајлије предвођене Јефтаном Деспићем су преуредили магазу са спратом у црквеној порти. У ту просторију су смештени изузетни музејски експонати из ризнице, а Музеј је осветио 1890. године дабробосански митрополит Ђорђе Николајевић.

Музеј ће остати у овој просторији све до 1939. године када је једна од зграда у комплексу црквених објеката око Старог храма преуређена за потребе Музеја. Тада су предмете стручно обрадили, уредили и изложили директор Земаљског музеја у Сарајеву Владимир Скарић у сарадњи са професорима Ђоком Мазалићем и Даринком Деспић.

И као што у сваком злу има и дивних примера човечности, поштења и храбрости, тако су за време усташке окупације током Другог светског рата, Стара црква и њен Музеј поштеђени пљачке и разарања, захваљујући бризи и несебичном заузимању једног сарајевског Хрвата др Јоза Петровића, директора Земаљског музеја током окупације.

Наставак страдања Срба и Српске православне цркве догађао се, међутим, и после ”ослобођења”, посебно након што су комунисти заточили, мучили и на крају убили Светог мученика владику хвостанског Варнаву Настића, који је иначе био амерички држављанин и као син Срба Сарајлија, вратио се у Отаџбину да се замонаши. После рата је био администратор митрополије дабробосанске, али је брзо био ухапшен и није му дозвољено да управља својом епархијом.

На апел неколико професора историје уметности из Београда, музеј је 1958. године проширен и поново отворен са другом музеолошком поставком, коју су приредили Петар Момировић, тадашњи кустос музеја и професор Светозар Душанић, управник Музеја СПЦ. Ново проширење музеја догодило се 1975. године када је враћена зграда тзв. ”Даире” која је потом адаптирана за музејске потребе. Аутор сталне поставке био је стари сарајевски прота Слободан Радовић који је по образовању био и историчар уметности. Овај музеј посвећен је Св. великомученици Текли.

У музеју се између осталих бројних реликвија и старина чува и тзв. ”Сарајевска Крмчија” на пергаменту из прве половине XIV века, затим Силуаново Јеванђеље с краја XIV века, Живот Св. Саве од Теодосија које је преписао дијак Владислав 1508. године, два Цетињска октоиха Ђурђа Црнојевића из 1493. године као и Псалтир из манастира Милешеве.

Као што претпостављате, црква Светих Архангела Михаила и Гаврила је највећа светиња Срба Сарајлија и то је остала и до данас, ма где они живели расути по целом свету. Сви они, али и Срби са свих страна памте ужасне догађаје који су се догодили испред ове наше светиње 1. марта 1992. године који представљају почетак грађанског рата у Босни и Херцеговини.

Тог 1. марта је након венчања Милана Гардовића и Дијане Тамбур, испред Музеја Свете Текле, један ординарни осуђивани криминалац и вођа паравојне формације ”Зелене беретке” Рамиз Делалић ”Ћело” (иначе родом из Прибоја у Србији) пуцњем из пиштоља убио младожењиног оца Николу Гардовића и ранио свештеника Раденка Миковића, што је означило почетак међуетничких сукоба у Сарајеву.

Данас у Сарајево као Срби одлазимо са великом тугом гледајући не само на шта естетски личи тај град, већ сећајући се и трагедије кроз коју су прошли Срби Сарајева и околине. Они су се у немогућим условима непрестаних оружаних напада неколико муслиманских корпуса, страних трупа за хитне интервенције и под НАТО бомбама изузетно храбро борили и изборили за своју слободу. Српско Сарајево је потом издато из Београда, али оно никада није престало, нити ће престати да буде наше.

Кад год одете у овај некада дивни српски град, било са скијања на Јахорини, дружења са Србима са Пала или из Источног Сарајева или из жеље да пробате чувене сарајевске специјалитете, не заборавите да посетите нашу цркву Светих Архангела Михаила и Гаврила, са њеним музејем, која је вековима сведок свега што нас толико везује за то место.