Плоска је традиционално народна посуда, израђена од дрвета, која служи за чување жестоких пића, најчешће ракије. Названа тако јер је по облику пљосната са двије површине,а трећом ужом. То је прилагођено ношењу, налијеже на тијело, објешено о носиву траку. Теже се разбија, а пиће не мијења температуру ни за десет часова. То је, у неком смислу, клаична термоска, у којој течност задржава природна својства за дужи период.
Како се плоска најчешће употребљавала при ријеђим приликама (крсна слава, свадба, изјаве саучешћа, честитање), то није постојала бојазност да се при пићу неко повриједи.
Плоска се израђује од дрвета шљиве и од бијелог јавора. Дрво шљиве даје пићу златасту боју. Најчешће се израђују од једне ди једн и по литре запремине. На посуди се уезује име и презиме влсика, нека се зна чија је здравица и каквог квалитета. Не може свака шуша имати плоску, само кућевић и оџаковић, домаћин човјек, а поготово н пиће које “ скида с коња“.
На плоскама и гуслама се дуборезују познати ликови из српске историје, као и свеци. Најчешће је то лик свеца домаћинове крсне славе. На другој страни плоске урезана су четри оцила, или порука „Само слога Србина спасава“, „Без извора нема воде, ни живота без слободе“, “ Мач, гусле и слобода света“…и др.
Странцима је драго када им се поклони ова посуда, која је изузетна успомена, сувенир, али има и практичну примјену.
Код других народа различито се назива: букара (од керамике), буклија, кера, чутура (од метала). Међутим плоска је изузетна, и то није шала, уз њу се наздравља, изражава жеља, жели напредак, успјех, а то се не може из било какве друге бокалчине. То је част која се нуди из руке у руку, то ј узвишени чин, тренутак за памћење.
Код Срба Сарајевско-романијске регије плоска има посебан значај и домаћини се са њом поносе. Некада је било незамисливо кренути у сватове без плоске.
