Када почне да живи црквеним животом, човек почиње да поново осмишљава и да мења свој однос према многим стварима које су му се раније чиниле потпуно природним. И наравно, на питања која се појављују почиње да тражи одговоре у Светом Писму, у Предању Цркве, у светоотачким делима. Међутим, далеко да увек успе да у потпуности реши недоумицу која га мучи. То и није за изненађење, јер често наилазимо на општи принцип: држати се корисног и избегавати оно што је штетно за душу. Шта је корисно а шта штетно – човек често мора сам да донесе одговор. Несумњиво постоји нешто што је без дилеме корисно и без дилеме штетно. Међутим, постоји област морално неутралног која је у стању да у једнаком степену донесе како корист, тако и штету. И у вези са таквим темама се често постављају свештенику питања тако да он понекада мора да покрене и комплетно „истраживање“ да би пружио одговор који је здрав и тачан. У једну од тема те врсте спада и спорт.
У црквеној средини постоје дијаметрално различита мишљења по питању спорта. Неки људи ни не мисле да је могуће хришћански са моралног становишта проценити бављење спортом. Има људи који су уверени да је вођење рачуна о телесној снази и лепоти дубоко страно хришћанству. Други људи генерално у спорту виде нешто што својим коренима потиче из древног, незнабожачког света и због тога га сматрају недвосмислено греховним. Међутим, истина се највероватније, како и бива обично, налази између свих набројаних и не набројаних крајности у мишљењима и проценама. Усудићу се да предложим своју варијанту одговора, не инсистирајући притом на његовој безусловној тачности, ослањајући се ипак на одређено пастирско, животно а и сопствено искуство у спорту.
Пре свега је неопходно, наравно, дефинисати о чему се води разговор: о бављењу спортом „себе ради“, о интензивном тренирању или о професионалном спорту јер се ова три правца суштински разликују један од другог.
Најумесније је сигурно почети са оним што се чини „себе ради“ – ако ни због чега другог а оно због тога што већина људи који се баве спортом спада у ту категорију. И још зато што управо такав однос према спорту, такав прилаз, човеку обезбеђује највише користи од њега и има најмању могућу штету.
Најбоље је почети са тренингом у детињству, када се и организам и личност тек формирају. Ја као свештеник не само да на сваки начин подржавам родитеље који показују овакву бригу о свом детету, већ и сам понекад саветујем да се дете упише на један или други спорт. Прилично је једноставно објаснити чиме се руководим у томе.
Да не помињем разлоге у вези са здрављем или физичком снагом који су мање више неопходни сваком од нас, спорт осим тога помаже да се у деци постепено изграђују особине као што су воља, упорност, трпљење, храброст и толико важна (између осталог чак и за хришћанина у првом реду) навика борбе са собом, то јест, са својом немоћи, лењошћу, малодушношћу и свему осталом што нам обично смета у животу. Ако говоримо о тимским спортовима изграђује се и оно што се назива тимски дух. Осећање да си део тима, неке заједнице, најчешће је карактеристично за човека који се бави спортом у принципу, без обзира коју дисциплину је изабрао.
Наравно, постоје ствари о којима родитељи обавезно треба да брину уписујући дете на неки спорт: да конкретна врста спорта не буде контраиндикована конкретно за њихово дете, да сам тренер буде пажљив и одговоран човек а не авантуриста, да заиста познаје оно што покушава да научи друге. И без сумње, потребно је да се прате промене које се догађају у детету током времена. Ако дете постаје здравије, снажније, ређе болесно, ређе се жали да га је неко малтретирао у школи или на улици – то је јако добро. Али ако стално има повреде, ако је нерасположено, притиснуто, онда можда треба мењати тренера, клуб или сам спорт. Са још већом пажњом је потребно да се прате унутрашње промене. Да ли дете постаје суровије, оштрије, да ли малтретира своје вршњаке, да ли користи сопствену физичку надмоћ, да ли се код њега ствара болесна зависност од успеха или неуспеха на спортским такмичењима? Уосталом, ако родитељи поклањају пажњу васпитању детета, ако живе са њим један живот, ни у ком случају неће пропустити нешто и биће у стању да исправе оно што није правилно. Дечије грешке и заблуде су у великој мери грешке самих родитеља.
Без сумње, важно је изабрати спорт који највише одговара вашем детету.
Којим критеријумима се треба руководити?
Чини ми се да их има неколико. Потребна је дисциплина која помаже јачању дечијег здравља и, како смо већ поменули, изградњи неопходних особина личности. Зато је разумно током избора посаветовати се са лекарима, стручњацима, узети у обзир душевни склоп детета, карактер и обавезно – његово сопствено мишљење и жеље.
То је што се деце тиче.
Рецимо нешто у вези и са одраслима.
Мислим да је бављење спортом данас корисно и важно за одраслог човека у истој мери као и за дете. Једно од кључних речи је управо – данас. Савремени човек се у много мањој мери бави телесним радом него његови претци. Већина нас се мало креће, мало физички ради, ретко налази на свежем ваздуху. Притом, практично сви, са ретким изузетком, редовно преживљавају стресне ситуације. Присуство непрестане нервне напетости а у одсуству физичке напрегнутости које помаже да се макар делимично стрес „скине“, доводи до веома жалосних резултата. Ако се томе дода да је огроман број људи данас принуђен да проводи значајни део свог времена седећи у столици пред монитором и „зарађује“ у таквом положају не само средства за живот породице већ и обољења различитих делова кичме, онда се добија потресна слика.
Тело треба да нам служи као „теретна животиња“ и зато је неопходно да тело буде здраво и снажно, а то је у данашњим условима без бављења неком врстом спорта просто немогуће (добро, ако не говоримо о људима који су од рођења идеално здрави, али је проценат таквих људи незнатан). Ако се не побринемо о телу на прикладан начин, оно ће нас све чешће издавати, између осталог и онда када то најмање очекујемо. Зашто понекада немамо снаге да одстојимо целу службу, прочитамо молитвено правило? Не само због умора или демонског напада, већ и због лоше физичке форме. Слаба кичма, болне ноге… И ето, у време молитве ми једино и мислимо час о ногама, час о том дугоочекиваном тренутку када ћемо их коначно одморити.
Бављење спортом чини да је човек сабранији, бодрији што утиче и на наше душевно стање, шта више, на стање нашег духа. Телесна немоћ често доводи и до духовне немоћи.
Неко може сигурно да одговори речима апостола Павла: „ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2 Кор. 4:16). Међутим, велику грешку би представљао став да је ова апостолска изрека позив на потпуно занемаривање телесног здравља. Искуство сведочи да се данас људи (не подвижници побожности, не монаси, већ управо људи који живе у свету) који не брину о сопственом физичком стању, врло често претварају у претешко бреме за своје ближње – како на послу, тако и код куће. За човека који је физички болестан спорт често постаје својеврсна борба – чак не за преживљавање, већ за нормалан, аутентичан живот, за то да не оптерети собом и својим немоћима друге људе око себе.
А да не говорим о закључцима као рецимо аксиом који се упорно игнорише: да наша нација мора да буде снажна и здрава и да је због тога неопходно да се састоји из таквих истих снажних и здравих људи. У противном случају слаба нација се претвара у својеврсну провокацију за снажније нације.
Који спорт да изабере човек који жели најосновније да подржи себе и своју физичку форму? Сигурно се о томе такође може посаветовати са својим лекаром, али је општи принцип једноставан: потребно је наћи варијанту која ће дозволити да се изгуби минимум времена и добити максимум користи за здравље.
Наравно, људске страсти у свему могу наћи храну за себе тако да ни спорт није изузетак. И овде је могућа зависност, понекад болесна, бављење собом, својим спољашњим изгледом… Могући су, као и код деце, знаци сујете, агресивности… Међутим, ако човек има навику да пази на себе и на оно што се догађа у његовој души, све горепоменуто ће га или мимоићи или у крајњој мери, неће стећи власт над њим.
Потпуно друга ствар су високозахтевни видови спорта. Поред чињенице да таква врста спорта на одређеном стадијуму пре разара него што подржава људски организам, а такође и подрива здравље, он и суштински осиромашује човеков живот, јер га у потпуности потчињава потпуно сујетном циљу који нимало није повезан са угађањем Богу. Нећу у потпуности одрицати улогу таквог спорта у делу одржавања здравља нације, али би у реалности таквом задатку много више помогла популаризација масовног спорта, спорта за све. А тамо… тамо је непрестано супарништво, интриге, борбе не само у сали, терену, већ и ван њих.
Сличне ствари се могу рећи и за професионални спорт, са разликом што тамо већу улогу од славе и престижа има новац. Професионални спорт обогаљује и слама слабог човека, чини га робом, својеврсним гладијатором који се бори по наређењу свог господара. То је огромно ропство. Ту је и сујета циљева. Да не говорим о бесконачним повредама, преоптерећености, стресу.
Говорећи ово, ја нимало не осуђујем и не вређам људе који су изабрали спортско поприште у животу. Ја само указујем на цену и опасности тог пута. Међу мојим познаницима има добрих, чак и професионалних спортиста који су притом заиста и дубоко верујући људи. Знам момке који се такмиче у мешовитим борилачким спортовима (MMA – mixed martial arts) и притом редовно одлазе у храм, исповедају се и причешћују, моле ујутру и увече и што је највише за изненађење, правилно посте и у време припрема за борбу.
Нећу ризиковати да спортисти кажем: „Одбаци спорт! То је штетно и за душу и за тело!“ Не знам чиме ће се бавити онда, ако не зна ништа више да ради. Можда га Господ води тим путем, а затим ће му открити неки други – наравно, ако се буде молио и тражио то. Али у исто време никоме нећу саветовати да за себе изабере пут професионалног спорта пошто схватам колико је човеку који је изабрао тај пут лако да пропадне: исувише је искушења на њему, никад није јасно шта га чека на крају…
Закључујем, понављајући се мало – спорт представља једну од могућности којом располаже човек у свом животу. Та могућност је на почетку морално неутрална и сваки човек може да је окрене како себи на корист, тако и себи на штету. Питање је само шта човек жели, а да се снађе потом у осталом и није тако тешко.
