Једног дана отац, иначе јако богат човјек, одлучио је да поведе сина на село са циљем да му покаже како живе сиромашни људи.
Провели су мјесец дана код једне породице која би се могла описати као сиромашна.
Кад су се враћали кући отац је упитао сина:
“Како ти се свидјело на селу?“ – на шта је дјечак одговорио:
“Било је супер тата!”
“Разумијеш ли сад како живе сиромашни људи?” – упитао га је отац.
“Да, разумијем“ – одговорио је син.
”Реци ми онда, шта си научио на овом путовању?”
”Видио сам да ми имамо једног пса, а они четири.
Ми имамо јако лијеп базен, али они имају ријеку.
Ми имамо сунчани кров, али они имају небо са звијездама и мјесецом.
Ми имамо велику терасу с предивним вртом, а они имају бескрајна поља.
Наш видик сеже до ограде, а они испред себе имају цијели хоризонт.
Ми имамо личну послугу која нам помаже, а они помажу другима.
Ми купујемо храну, они беру своју. “
Отац је остао без текста. Тада је син додао:
”Тата, хвала ти што си ми показао колико смо у ствари ми сиромашни.”
(Преузето)
