Исповијест њујоршког таксисте…
Стигао сам на адресу и затрубио. Чекао сам неколико минута и поново затрубио. С обзиром да је ово била моја посљедња вожња у смјени, размишљао сам да једноставно одем, али сам умјесто тога паркирао ауто, пришао вратима и покуцао…
„Само тренутак“, одговорио је слабашан, старији глас. Могао сам чути како се нешто вуче по поду. Након дуже паузе, врата су се отворила. Преда мном је стајала мала жена у својим 90-има. Носила је хаљину са штампом и шешир са закаченим велом, као неко из филма из четрдесетих. Крај ње је био мали кофер. Стан је изгледао као да у њему годинама нико није живио. Сав намјештај је био прекривен чаршавима. На зидовима није било сатова, ни ситница ни прибора на тезгама. У углу је била картонска кутија пуна фотографија и стакленог посуђа.
„Хоћеш ли однијети моју торбу до аута?“
Однио сам кофер до таксија, а затим се вратио да јој помогнем. Узела ме за руку и полако смо кренули. Стално ми је захваљивала на мојој љубазности.
„Није то ништа“ , рекао сам јој. „Само покушавам да се понашам према својим путницима онако како бих желио да се понашају према мојој мајци.“
„Ох, ти си тако добар“, рекла је. Када смо ушли у такси, дала ми је адресу, а затим питала:
„Можеш ли возити кроз центар града?’
„Није то најкраћи пут“ , брзо сам одговорио.
„Нигдје ми се не жури. Идем у старачки дом.“
Погледао сам у ретровизор. Очи су јој блистале. „Немам више породице, доктор каже да ми није остало много времена.“
Тихо сам посегнуо и искључио мјерач.
„Којим путем желите да идем?“, питао сам.
Наредна два сата возили смо се кроз град. Показала ми је зграду у којој је некада радила као оператерка лифта. Возили смо се кроз кварт у којем су она и њен муж живјели када су били младенци. Зауставила ме је испред складишта намјештаја које је некада била плесна дворана у коју је ишла на плес као дјевојчица. Понекад би ме замолила да успорим испред одређене зграде или угла и сједила би зурећи у мрак, не говорећи ништа.
Док је први наговештај сунца хватао хоризонт, изненада је рекла: „Уморна сам. Идемо сада.“
У тишини смо се возили до адресе коју ми је дала. Била је то ниска зграда, налик малом дому за опоравак, с прилазом који је пролазио испод тријема. Два болничара су изашла чим смо се зауставили. Били су брижни и пратили су сваки њен покрет. Мора да су је очекивали. Отворио сам пртљажник и однио мали кофер до врата. Жена је већ сједила у инвалидским колицима.
„Колико ти дугујем?“, упитала је, посегнувши у своју торбицу.
„Ништа“, рекао сам.
„Мораш зарађивати за живот“ , одговорила је.
„Има и других путника“ , одговорио сам.
Готово без размишљања, сагнуо сам се и загрлио је. Чврсто ме је држала.
„Усрећили сте старицу за тренутак. Хвала вам.“
Стиснуо сам јој руку и изашао. Иза мене су се затворила врата. Био је то звук затварања живота.
Нисам покупио више путника у тој смјени. Возио сам бесциљно изгубљен у мислима. Остатак тог дана једва сам могао причати. Шта да је та жена добила љутог возача или оног што једва чека да заврши смјену? Шта да нисам сачекао или да сам затрубио једном и одвезао се.
Не мислим да сам урадио нешто важније у свом животу. Условљени смо да мислимо да се наши животи врте око тренутака. Али сјајни тренуци су често они мали на које не обраћамо пажњу.
Људи се можда не сјећају тачно шта сте учинили или шта сте рекли, али ће се увијек сјећати како су се осјећали због вас.
