Ispovijest njujorškog taksiste…
Stigao sam na adresu i zatrubio. Čekao sam nekoliko minuta i ponovo zatrubio. S obzirom da je ovo bila moja posljednja vožnja u smjeni, razmišljao sam da jednostavno odem, ali sam umjesto toga parkirao auto, prišao vratima i pokucao…
„Samo trenutak“, odgovorio je slabašan, stariji glas. Mogao sam čuti kako se nešto vuče po podu. Nakon duže pauze, vrata su se otvorila. Preda mnom je stajala mala žena u svojim 90-ima. Nosila je haljinu sa štampom i šešir sa zakačenim velom, kao neko iz filma iz četrdesetih. Kraj nje je bio mali kofer. Stan je izgledao kao da u njemu godinama niko nije živio. Sav namještaj je bio prekriven čaršavima. Na zidovima nije bilo satova, ni sitnica ni pribora na tezgama. U uglu je bila kartonska kutija puna fotografija i staklenog posuđa.
„Hoćeš li odnijeti moju torbu do auta?“
Odnio sam kofer do taksija, a zatim se vratio da joj pomognem. Uzela me za ruku i polako smo krenuli. Stalno mi je zahvaljivala na mojoj ljubaznosti.
„Nije to ništa“ , rekao sam joj. „Samo pokušavam da se ponašam prema svojim putnicima onako kako bih želio da se ponašaju prema mojoj majci.“
„Oh, ti si tako dobar“, rekla je. Kada smo ušli u taksi, dala mi je adresu, a zatim pitala:
„Možeš li voziti kroz centar grada?’
„Nije to najkraći put“ , brzo sam odgovorio.
„Nigdje mi se ne žuri. Idem u starački dom.“
Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj blistale. „Nemam više porodice, doktor kaže da mi nije ostalo mnogo vremena.“
Tiho sam posegnuo i isključio mjerač.
„Kojim putem želite da idem?“, pitao sam.
Naredna dva sata vozili smo se kroz grad. Pokazala mi je zgradu u kojoj je nekada radila kao operaterka lifta. Vozili smo se kroz kvart u kojem su ona i njen muž živjeli kada su bili mladenci. Zaustavila me je ispred skladišta namještaja koje je nekada bila plesna dvorana u koju je išla na ples kao djevojčica. Ponekad bi me zamolila da usporim ispred određene zgrade ili ugla i sjedila bi zureći u mrak, ne govoreći ništa.
Dok je prvi nagoveštaj sunca hvatao horizont, iznenada je rekla: „Umorna sam. Idemo sada.“
U tišini smo se vozili do adrese koju mi je dala. Bila je to niska zgrada, nalik malom domu za oporavak, s prilazom koji je prolazio ispod trijema. Dva bolničara su izašla čim smo se zaustavili. Bili su brižni i pratili su svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Otvorio sam prtljažnik i odnio mali kofer do vrata. Žena je već sjedila u invalidskim kolicima.
„Koliko ti dugujem?“, upitala je, posegnuvši u svoju torbicu.
„Ništa“, rekao sam.
„Moraš zarađivati za život“ , odgovorila je.
„Ima i drugih putnika“ , odgovorio sam.
Gotovo bez razmišljanja, sagnuo sam se i zagrlio je. Čvrsto me je držala.
„Usrećili ste staricu za trenutak. Hvala vam.“
Stisnuo sam joj ruku i izašao. Iza mene su se zatvorila vrata. Bio je to zvuk zatvaranja života.
Nisam pokupio više putnika u toj smjeni. Vozio sam besciljno izgubljen u mislima. Ostatak tog dana jedva sam mogao pričati. Šta da je ta žena dobila ljutog vozača ili onog što jedva čeka da završi smjenu? Šta da nisam sačekao ili da sam zatrubio jednom i odvezao se.
Ne mislim da sam uradio nešto važnije u svom životu. Uslovljeni smo da mislimo da se naši životi vrte oko trenutaka. Ali sjajni trenuci su često oni mali na koje ne obraćamo pažnju.
Ljudi se možda ne sjećaju tačno šta ste učinili ili šta ste rekli, ali će se uvijek sjećati kako su se osjećali zbog vas.
