Александар Стевановић: Мићо Лиздек остаје на вјечној стражи својој Романији

0
1332

Након свих претрпљених мука и страдања, Мићо Лиздек остаје на вјечној стражи на својој Романији, „гледајући доље низ друмове, куд пролазе Турци и трговци”.

У касно поподне 13. септембра, пео сам се неприступачним путем ка малом и скровитом сеоском гробљу на Романији. На том гробљу је, поред два своја брата погинула у рату, недавно сахрањен чувени јунак Миливоје Мићо Лиздек. Мићо је био прва пушка гласовите Романије и  по оствареним резултатима у рату највећи јунак Војске Републике Српске. Знам да ће многима ова смјела тврдња запарати уши, али сви који су мало боље упознати са његовим ратним путем знају да је та тврдња истинита.

Кад говорим о оствареним резултатима, конкретно мислим на број ликвидираних непријатељских војника. Тачан број није ни могао никад поуздано да се утврди, али је та цифра огромна. Сматра се да је тај број убједљиво троцифрен, а то ми је на моје инсистирање потврдио и сам Мићо, али конкретне доказе за то не можемо да имамо. Иако тај број остаје као претпоставка, уопште се не доводи у питање да је он у томе убједљиво први и то му признају сви који су с њим ратовали, од генерала до обичних војника. Он сам никада о томе није говорио, нити је истицао своје заслуге. Радећи на књизи о Белим вуковима, прво сам о његовим подвизима слушао од његових сабораца, па бих се тек онда обратио њему да ми то детаљније исприча. Разлог такве његове ефикасности је у томе што је од почетка па до краја рата ишао први и често користио ручни бацач у нападима, тако да се много пута дешавало да је једном гранатом ликвидирао неколико непријатељских војника ако су били скупљени на једном месту. Често је носио и митраљез у акцијама, са којим је посебно био ефикасан на Грбавици, гдје је само током једног већег муслиманског напада ликвидирао седам њихових војника.

Мићо је почео свој ратни пут још септембра 1991. као добровољац у Вуковару гдје се истакао у борбама на Трпињској цести. У рано прољеће 1992. године, након почетка рата у Босни и Херцеговини, са великог имања на Романији, крећу у рат четири брата Лиздека. Мирко и Милан су у рату погинули, док су Михајло и Миливоје тешко рањени. Мићо са три своја брата почиње да ратује на Грбавици у Сарајеву. Након тога прелази у ,,Беле вукове‘‘ гдје је уз остале јунаке те јединице значајно допринио да то постане елита елите и убиедљиво најбоља мања јединица Војске Републике Српске.

Умjeсто дугог набрајања свих акција у којима је учествовао, навешћу одломак из другог издања књиге о Белим вуковима, гдjе је Мићо детаљно говорио о свим акцијама у којима је учествовао са Белим вуковима. Ради се о нападу на ,,неосвојиво‘‘ Мошевачко брдо, гдје је само 14 Белих вукова прешло преко миниране ливаде и  упало у утврђења и ровове Мошевачког брда које је бранило око 250 муслиманских војника, плус јединице које су биле у резерви.

Фото: stanjestvari.com/Архив аутора

Мошевачко брдо, 8–15. октобра 1994.

„Мошевачко брдо почели смо извиђати са лијеве стране. Нисмо могли ништа. Слично је било ко и на Полому. Било је страшно пуно мина, које су биле повезане у звијезду. Тако нам је погинуо Јадранко Симат када смо извиђали. Дошао је под ров. Метак га је погодио с бока, био је на мјесту мртав. Мине су биле свугдје кроз шуму, ту је било тешко проћи. Онда смо отишли извиђати преко ливаде, али да овог пута буде артиљеријска припрема јер је ливада дуга, и то да артиљерија гађа, а ми да се подвучемо под ровове.

План је био да, када кажемо да се прекине с паљбом артиљерије, одмах ускачемо у ровове, па шта буде. Кренули смо под заштитом артиљерије. Први је командант Срђан пошао ливадом. Када је он стигао до њиховог рова, онда сам ја брзо прешао за њим. Ливада је дуга читаву једну вјечност, бар ми се тако чинило, а земља подрхтава од плотуна наше артиљерије. За мном су ишли Мишо Рајић, Ниџан Комадара, Јуриј, Роман и остали наши саборци. Док сам трчао преко ливаде, преко главе су ми летјеле наше хаубичке гранате. Имао сам буквално осјећај да ме фијук тих граната подиже од земље. Осећај је као да те неки магнет подиже са земље.

Нас неколико је прешло, а други су били у приправности да, када ми упаднемо у прве ровове, одмах их за нама попуњавају да нам непријатељ не прође слеђа. Њихови ровови су били на рубу шуме, а гађале су их наше хаубице од 120 мм. Када прође граната, уши нам диже, а длаке падају с главе.

Испред њихове траншеје био је један превој. Иза тог превоја нису могли да нас виде и  како би неко претрчао ливаду, залегао је иза тог превоја. Одатле смо били удаљени 10-15 метара од њихових ровова. Када се иза тог превоја скупило нас десетак, Срђан је преко везе поручио артиљерији да прекине дејство. Када смо им рекли да прекину ватру, Срђан је у ров убацио бомбу. Одмах је пао први ров. За пар секунди сви смо ускочили у ровове. Муслимани су били потпуно изненађени откуд ми ту, као да смо на гранатама дошли. Брзо их је ухватила паника. Они су сматрали да су безбједни од пешадијског напада све док дејствује наша артиљерија и ту смо их таквим нападом потпуно изненадили. Почели смо да бацамо бомбе испред себе и да напредујемо кроз ровове.

Ту је исто била кружна одбрана, али су ишли ровови на каскаде. Узимали смо један по један.

Ту су имали једну велику траншеју која им је повезивала све ровове на брду. Када смо упали у ту траншеју, настао је потпуни слом њихове одбране. Њихов систем одбране је био тако замишљен да је сваки ров штитио и контролисао ров који је био испред. У напредовању кроз ровове, бацао сам бомбу на сваком укрштању ровова. Било је ризично ући у та укрштања ако не бациш бомбу јер не знаш да ли те неко тамо чека. Носио сам доста бомби са собом, само на борбеном прслуку сам имао 12 бомби.

Бацали смо бомбе и пуцали појединачно, али се борбени комплет брзо испразни, па смо морали мало стати док нам мој брат Кикан не донесе попуну муниције.

Како су они пуцали са горњег дијела ровова, пошто су били ровови на каскаде, ја сам моторолом наводио Кикана куда да прође. У том тренутку био сам окренут леђима муслиманској војсци и видим куда меци погађају, па сам Кикана навео да прође поред опасне зоне на цик-цак, као скијаш, а под теретом два сандука муниције за аутоматску пушку и 22 бомбе. Кикан је, хвала Богу, срећно прошао ливадом. Када је дошао до траншеја, ту је пао, једва сам га подигао, јер се уморио, а био је под пјешадијском паљбом муслимана.

Када смо се попунили муницијом, кренули смо на врх. Прилазили смо врху брда да заузмемо те горње ровове. Са лијеве стране брда, на тим горњим рововима, појавио се њихов снајпериста. Ја сам га случајно уочио када сам осматрао те ровове испред нас. Видио сам му цијев пушке. Онда је он покушао да се пребаци на други положај, да нам бочно зађе иза леђа и да нас одатле гађа. Знао је да с леђа не очекујемо ватру. Брзо сам га гађао док се пребацивао и погодио сам га. Пао је погођен и ту је и остао. Снајперска пушка је остала поред њега.

Када смо избили на горње њихове ровове и на сам врх Мошевачког брда, онда је почела њихова велика бјежанија низ супротну страну брда. Много њих је безглаво бјежало низ брдо, а ми смо их гађали. Ту ниси могао да знаш ко је од нас кога погодио јер их је много бјежало, а ми сви смо пуцали у ту гомилу. Доста их је ту изгинуло.

Ту смо заробили и један њихов нови џип. Са тим џипом су превозили рањенике, али кад су видјели да ми долазимо, оставили су џип, а рањенике су одвукли. Сва врата на џипу су била отворена, а крви је било потоцима. Видјели су се велики крвави трагови куда су свлачили своје мртве и рањене саборце низ стрму међу. Нису све погинуле успјели да извуку,  доста их је и остало.

Са те супротне стране брда биле су смјештене њихове резервне јединице, углавном интервентни водови, који су требали у случају потребе да интервенишу на угроженим тачкама. Они у оном хаосу који их захватио нису били обавијештени да смо ми напали, а камоли да смо већ заузели брдо јер се све то јако брзо одиграло. Када смо се спустили са брда и још мало напредовали, уочили смо бајте где је била смиештена та резерва. Тада се Срђан досиетио да их зове у помоћ.

„Ајде овамо! Помозите! Нападају четници!“ – викао је Срђан.

Њих десетак је истрчало из једне бајте и потрчало преко ливаде према нама. Трчали су према нама са пушкама у рукама. Ми смо из близине отворили рафалну паљбу и све их покосили. Нико од њих није преживио, сви су остали на тој ливади.

То је била највиша тачка на томе дијелу, најутврђенијих 20 ровова, повезаних траншејом. Тако је пао и тај муслимански бастион, гдје су мислили да ће све пасти, али Полом и Мошевачко брдо не могу пасти. На нашу срећу и храброст – а храбре срећа прати.

Муслимани су убрзо почели да нападају ту линију на Мошевачком брду коју смо ми заузели. По сваку цијену су хтјели да је поврате. Ми смо прво кренули 14. октобра у извиђање од Мошевачког брда ка Стоморинама. Кренуло је нас неколико. Попели смо се горе и ту смо уочили да Турци на Стоморинама праве нову линију. Ту су били удаљени од наших линија око 500 метара. Прво смо чули да неко прича па смо се полако привукли том мјесту.

Када смо пришли, чули смо звук ручних тестера. Онда смо угледали Турке како сијеку балване за земунице и бункере. Радили су искључиво ручним тестерама да их ми не би чули, нису хтјели да користе моторне тестере. Ископали су једну велику земуницу, то је вјероватно требало да им буде централно позадинско мјесто. Земуница је била око 15 метара дугачка и дубока око 2 метра. Већ су почели горе да навлаче балване да је покрију. Почели су да праве и једну осматрачницу високу око 15 метара. Одмах смо одлучили да нападнемо и изненадимо те који су копали ровове и правили земуницу. Отворили смо ватру на њих и ту их је погинуло четворо-петоро, а остали су побјегли.

Убрзо им је дошло појачање и онда је дошло до жестоке борбе. Распоредили смо се по шуми и брзо смо их зауставили, иако су им непрекидно долазила појачања, а нас је било само 14. Њихов план је био да нас опколе на Мошевачком брду, али смо их ми ту на Стоморинама спријечили у томе.

У тој борби смо користили само природне заклоне и зато је Турцима било тешко да нас уоче и открију растурене по шуми. Ти заклони нису добри у смислу да те не штите од граната, али су врло ефикасни у пјешадијској борби јер можеш често да мијењаш позицију, а непријатељу је тешко да те уочи. Ми смо их чекали у лежећем ставу сакривени иза дрвећа, док су нам они прилазили у стојећем ставу. Ишли су са пушкама на готовс, тражећи на нас по шуми. Отворили смо ватру на њих када су нам дошли на двадесетак метара и ту их је доста изгинуло. Развила се жестока борба у шуми, само нас је један шумски пут дијелио.

Видим их само како пролећу између дрвећа, пребацују се од дрвета до дрвета. Пуцам у њих чим их уочим. Бацио сам и неколико бомби на њих само да их одбацим од себе јер су ми прилазили буквално на 10 метара. Ту смо ми били у великој предности јер они нису могли тачно да одреде гдје смо и колико нас има. Њима је непрекидно долазила помоћ и већ их је било на стотине око нас. Бацали су бомбе на нас, што је било доста опасно јер смо били на великој близини. Иза нас је падао терен, ишла је низбдрдица, тако да су нас муслимани пребацивали бомбама које су углавном падале доле низ ту низбрдицу. На руку нам је ишло и то што нису могли јасно да нас лоцирају гдме смо, тако да до краја борбе нико од нас није погинуо од бомби. С обзиром на то колико смо били близу, могли су све да нас побију бомбама. Током дана, погинуо је Драган Младеновић Гале, добровољац из Ниша, страшан борац који је у неколико задњих борби био са нама. Највјероватније је био погођен снајпером.

Борба је трајала до мрака, а ми смо и током ноћи остали на тим позицијама. Ноћу смо их држали на одстојању, пуцајући повремено по шуми, али није било неких напада током ноћи.

Ујутро је кренуо њихов велики напад. Ми смо се и даље чврсто држали, али смо остали скоро без муниције. Било нас је током борбе 6-7 рањених, били смо преполовљени. Чврсто смо се ту држали и нисмо одступали, иако су све наше јединице већ одавно напустиле своје положаје. Непријатељу смо нанијели велике губитке, доста их је ту остало. Какве су то борбе биле, довољно говори да су нам пушке заковале од силног пуцања. Није било времена да се пушке очисте, тако да опалиш метак, а чаура се заглави па мораш ногом да удараш затварач да се одглави.

Морали смо да се повучемо због недостатка муниције. Роман и ја смо остали да држимо одступницу нашима док се повуку. У жестокој борби гдје су нам муслимани јако близу пришли, погинуо је Роман. Погођен је метком у главу. Ја сам покушао да га извучем, али нисам успио. Ја сам посљедњи остао. Сјео сам поред њега на један пањ и од муке сам почео да плачем. Доле у потоку, 30 метра испод, били су Светко Гачанин и још неколико наших. Они су ми викали да сиђем и да се повучем јер нико други осим мене није остао.

Док сам ја ту сједио пред мртвог Романа, муслимани су бацали бомбе на мене. Бомбе су ме пребацивале и падале низ стрмину иза мене, а они су ми прилазили све ближе. Јасно их видим како промичу и како ми прилазе. Ни сад ми није јасно како ме тад нису убили. Јако ми је било тешко да оставим Романа. Био је људина и велики борац. Ја сам био на самом превоју и само сам се спустио доље. Нико од муслимана није пошао за мном, они су се тек након неколико сати усудили да сиђу доље. Када сам сишао доље, никог више од наше војске није било на линији, сви су се повукли.

Нас је Команда Корпуса крајем октобра 1994. године пребацила на трновско ратиште.“

Мићо је безброј пута у рату био пред непријатељским цијевима, а посебно је био изложен када се привлачио непријатељским бункерима да пред напад са блиског одстојања у клечећем ставу испали пројектил из ручног бацача у пушкарницу бункера. Неколико пута је газио на мине које нису експлодирале, а једном је поред њега пала минобацачка граната која није експлодирала. Један српски изрод га је ранио у ногу, а када је хтио да му пуца у груди, пиштољ му се заглавио.

На самом почетку рата, у мају 1992. био је тешко рањен и оштећена му је кичма, али је он упркос томе наставио да извршава физички најтеже изводљиве задатке као да се ништа није догодило. Посједовао је изузетну физичку снагу, брзину и издржљивост. Још два пута је био рањен до краја рата.

Након рата, новостворена Република Српска није хтјела да Мићу и људе сличне њему уврсти у елиту која се стварала. Он је био изразито вриједан, паметан и способан човјек и уз неке државне концесије могао је да буде успјешан привредник на корист читавом друштву и на славу своје државе коју је створио. Умјесто тога, држава је давала концесије криминалцима, дезеретрима и ратним профитерима и за кратко вријеме од њих правила нове богаташе. Ту појаву стварања нове елите од ратних профитера брзо је примијетио командант Белих вукова Срђан Кнежевић који је томе одлучио да се супротстави уласком у полицију, да би се на законит начин обрачунао са њима.

На његов позив у полицију је ступио и Мићо Лиздек, да буде уз свог пријатеља и команданта који ће у тој борби изгубити живот и бити убијен од оних против којих је повео борбу. Мићо је до краја живота остао у полицији не склањајући се никоме са пута, а многи су се залијетали на њега да би завршавали са разбијеним главама. Зато су га се и најокорјелији криминалци плашили и поштовали га.

Он је био Србин старог кова, гвозденог карактера и непоткупљив. Искрен, поштен и човјек од ријечи. Оно што је мислио, то је и говорио. То га је у животу много коштало, али никад није правио компромисе са својим животним увјерењима. Да би преживио, довршио кућу и одшколовао диецу, морао је додатно да ради у шуми као дрвосиеча. Често је без одмора право из треће смиене одлазио да ради у шуми. У том раду у шуми је трагично и настрадао.

Гдие год је држава требала да му помогне, ту му је одмогла. Најчуднији детаљ ове приче је то што је држава одбила да му у радни стаж призна вријеме проведено у рату, као да је он ратовао у Авганистану, а не на својој земљи. То је толико далеко ишло. Остао је и без заслуженог Ордена Карађорђеве звезде са мачевима. Неправда према нашим јунацима из балканских ратова и Великог рата се опет поновила. Овај пут као правило шта слиједи онима који се највише жртвују за отаџбину и своје ближње. Понављамо грешке као народ из генерације у генерацију, а крајње је вријеме да научимо да је наша права елита искључиво војничка елита која одржала Србе у животу кроз вијекове, иначе би нас наши крвожедни непријатељи давно у потпуности уништили. Српство би опстало да су нису родили наши највећи научници Никола Тесла и Михајло Пупин, али не би могло да опстане без Карађорђа, Хајдук Вељка, војводе Живојина Мишића или вожда Ђорђа Стратимировића који је ових дана враћен у отаџбину да ту буде поново сахрањен.

Надам се да ће овај текст убрзо донијети и неке стварне промјене, да неће све остати само на ријечима. Волио бих да ово прочита неко од локалних политичара који би повукао неке конкретне потезе јер они могу реално највише да учине. Прво да му запосле ћерку на неко солидно плаћено радно миесто, што је и сам Мићо неуспиешно покушавао, а друго да ургирају код надлежних да му се барем постхумно додијели вишеструко заслужени Орден Карађорђеве звезде са мачевима. Када му нису помагали док је био жив, нека му се бар на овај начин донекле одуже.

,Тежак је био мој живот‘‘ –  рекао ми је једном приликом са посебном дозом горчине. Ма колико да је био тежак и мучан, он га је до краја живио поносно и достојанствено, подсјећајући нас својим присуством да као народ још рађамо велике јунаке и осветнике. Друга је ствар што ми то нисмо знали да препознамо и цијенимо.

Након свих претрпљених мука и страдања, Мићо Лиздек остаје на вјечној стражи на својој Романији, „гледајући доље низ друмове, куд пролазе Турци и трговци“.

И једни и други су га добро запамтили.

 

Аутор: Александар Стевановић (1978), економиста из Панчева.

Аутор књига Бели вукови (Пале, 2017, Београд, 2020), Јунаци Солунског фронта (Београд – Нови Сад, 2018) и Војвода Бабунски (Београд – Нови Сад, 2019)

 

Преузето са https://katera.news/