Nakon svih pretrpljenih muka i stradanja, Mićo Lizdek ostaje na vječnoj straži na svojoj Romaniji, „gledajući dolje niz drumove, kud prolaze Turci i trgovci”.
U kasno popodne 13. septembra, peo sam se nepristupačnim putem ka malom i skrovitom seoskom groblju na Romaniji. Na tom groblju je, pored dva svoja brata poginula u ratu, nedavno sahranjen čuveni junak Milivoje Mićo Lizdek. Mićo je bio prva puška glasovite Romanije i po ostvarenim rezultatima u ratu najveći junak Vojske Republike Srpske. Znam da će mnogima ova smjela tvrdnja zaparati uši, ali svi koji su malo bolje upoznati sa njegovim ratnim putem znaju da je ta tvrdnja istinita.
Kad govorim o ostvarenim rezultatima, konkretno mislim na broj likvidiranih neprijateljskih vojnika. Tačan broj nije ni mogao nikad pouzdano da se utvrdi, ali je ta cifra ogromna. Smatra se da je taj broj ubjedljivo trocifren, a to mi je na moje insistiranje potvrdio i sam Mićo, ali konkretne dokaze za to ne možemo da imamo. Iako taj broj ostaje kao pretpostavka, uopšte se ne dovodi u pitanje da je on u tome ubjedljivo prvi i to mu priznaju svi koji su s njim ratovali, od generala do običnih vojnika. On sam nikada o tome nije govorio, niti je isticao svoje zasluge. Radeći na knjizi o Belim vukovima, prvo sam o njegovim podvizima slušao od njegovih saboraca, pa bih se tek onda obratio njemu da mi to detaljnije ispriča. Razlog takve njegove efikasnosti je u tome što je od početka pa do kraja rata išao prvi i često koristio ručni bacač u napadima, tako da se mnogo puta dešavalo da je jednom granatom likvidirao nekoliko neprijateljskih vojnika ako su bili skupljeni na jednom mestu. Često je nosio i mitraljez u akcijama, sa kojim je posebno bio efikasan na Grbavici, gdje je samo tokom jednog većeg muslimanskog napada likvidirao sedam njihovih vojnika.
Mićo je počeo svoj ratni put još septembra 1991. kao dobrovoljac u Vukovaru gdje se istakao u borbama na Trpinjskoj cesti. U rano proljeće 1992. godine, nakon početka rata u Bosni i Hercegovini, sa velikog imanja na Romaniji, kreću u rat četiri brata Lizdeka. Mirko i Milan su u ratu poginuli, dok su Mihajlo i Milivoje teško ranjeni. Mićo sa tri svoja brata počinje da ratuje na Grbavici u Sarajevu. Nakon toga prelazi u ,,Bele vukove‘‘ gdje je uz ostale junake te jedinice značajno doprinio da to postane elita elite i ubiedljivo najbolja manja jedinica Vojske Republike Srpske.
Umjesto dugog nabrajanja svih akcija u kojima je učestvovao, navešću odlomak iz drugog izdanja knjige o Belim vukovima, gdje je Mićo detaljno govorio o svim akcijama u kojima je učestvovao sa Belim vukovima. Radi se o napadu na ,,neosvojivo‘‘ Moševačko brdo, gdje je samo 14 Belih vukova prešlo preko minirane livade i upalo u utvrđenja i rovove Moševačkog brda koje je branilo oko 250 muslimanskih vojnika, plus jedinice koje su bile u rezervi.
Foto: stanjestvari.com/Arhiv autora
Moševačko brdo, 8–15. oktobra 1994.
„Moševačko brdo počeli smo izviđati sa lijeve strane. Nismo mogli ništa. Slično je bilo ko i na Polomu. Bilo je strašno puno mina, koje su bile povezane u zvijezdu. Tako nam je poginuo Jadranko Simat kada smo izviđali. Došao je pod rov. Metak ga je pogodio s boka, bio je na mjestu mrtav. Mine su bile svugdje kroz šumu, tu je bilo teško proći. Onda smo otišli izviđati preko livade, ali da ovog puta bude artiljerijska priprema jer je livada duga, i to da artiljerija gađa, a mi da se podvučemo pod rovove.
Plan je bio da, kada kažemo da se prekine s paljbom artiljerije, odmah uskačemo u rovove, pa šta bude. Krenuli smo pod zaštitom artiljerije. Prvi je komandant Srđan pošao livadom. Kada je on stigao do njihovog rova, onda sam ja brzo prešao za njim. Livada je duga čitavu jednu vječnost, bar mi se tako činilo, a zemlja podrhtava od plotuna naše artiljerije. Za mnom su išli Mišo Rajić, Nidžan Komadara, Jurij, Roman i ostali naši saborci. Dok sam trčao preko livade, preko glave su mi letjele naše haubičke granate. Imao sam bukvalno osjećaj da me fijuk tih granata podiže od zemlje. Osećaj je kao da te neki magnet podiže sa zemlje.
Nas nekoliko je prešlo, a drugi su bili u pripravnosti da, kada mi upadnemo u prve rovove, odmah ih za nama popunjavaju da nam neprijatelj ne prođe sleđa. Njihovi rovovi su bili na rubu šume, a gađale su ih naše haubice od 120 mm. Kada prođe granata, uši nam diže, a dlake padaju s glave.
Ispred njihove tranšeje bio je jedan prevoj. Iza tog prevoja nisu mogli da nas vide i kako bi neko pretrčao livadu, zalegao je iza tog prevoja. Odatle smo bili udaljeni 10-15 metara od njihovih rovova. Kada se iza tog prevoja skupilo nas desetak, Srđan je preko veze poručio artiljeriji da prekine dejstvo. Kada smo im rekli da prekinu vatru, Srđan je u rov ubacio bombu. Odmah je pao prvi rov. Za par sekundi svi smo uskočili u rovove. Muslimani su bili potpuno iznenađeni otkud mi tu, kao da smo na granatama došli. Brzo ih je uhvatila panika. Oni su smatrali da su bezbjedni od pešadijskog napada sve dok dejstvuje naša artiljerija i tu smo ih takvim napadom potpuno iznenadili. Počeli smo da bacamo bombe ispred sebe i da napredujemo kroz rovove.
Tu je isto bila kružna odbrana, ali su išli rovovi na kaskade. Uzimali smo jedan po jedan.
Tu su imali jednu veliku tranšeju koja im je povezivala sve rovove na brdu. Kada smo upali u tu tranšeju, nastao je potpuni slom njihove odbrane. Njihov sistem odbrane je bio tako zamišljen da je svaki rov štitio i kontrolisao rov koji je bio ispred. U napredovanju kroz rovove, bacao sam bombu na svakom ukrštanju rovova. Bilo je rizično ući u ta ukrštanja ako ne baciš bombu jer ne znaš da li te neko tamo čeka. Nosio sam dosta bombi sa sobom, samo na borbenom prsluku sam imao 12 bombi.
Bacali smo bombe i pucali pojedinačno, ali se borbeni komplet brzo isprazni, pa smo morali malo stati dok nam moj brat Kikan ne donese popunu municije.
Kako su oni pucali sa gornjeg dijela rovova, pošto su bili rovovi na kaskade, ja sam motorolom navodio Kikana kuda da prođe. U tom trenutku bio sam okrenut leđima muslimanskoj vojsci i vidim kuda meci pogađaju, pa sam Kikana naveo da prođe pored opasne zone na cik-cak, kao skijaš, a pod teretom dva sanduka municije za automatsku pušku i 22 bombe. Kikan je, hvala Bogu, srećno prošao livadom. Kada je došao do tranšeja, tu je pao, jedva sam ga podigao, jer se umorio, a bio je pod pješadijskom paljbom muslimana.
Kada smo se popunili municijom, krenuli smo na vrh. Prilazili smo vrhu brda da zauzmemo te gornje rovove. Sa lijeve strane brda, na tim gornjim rovovima, pojavio se njihov snajperista. Ja sam ga slučajno uočio kada sam osmatrao te rovove ispred nas. Vidio sam mu cijev puške. Onda je on pokušao da se prebaci na drugi položaj, da nam bočno zađe iza leđa i da nas odatle gađa. Znao je da s leđa ne očekujemo vatru. Brzo sam ga gađao dok se prebacivao i pogodio sam ga. Pao je pogođen i tu je i ostao. Snajperska puška je ostala pored njega.
Kada smo izbili na gornje njihove rovove i na sam vrh Moševačkog brda, onda je počela njihova velika bježanija niz suprotnu stranu brda. Mnogo njih je bezglavo bježalo niz brdo, a mi smo ih gađali. Tu nisi mogao da znaš ko je od nas koga pogodio jer ih je mnogo bježalo, a mi svi smo pucali u tu gomilu. Dosta ih je tu izginulo.
Tu smo zarobili i jedan njihov novi džip. Sa tim džipom su prevozili ranjenike, ali kad su vidjeli da mi dolazimo, ostavili su džip, a ranjenike su odvukli. Sva vrata na džipu su bila otvorena, a krvi je bilo potocima. Vidjeli su se veliki krvavi tragovi kuda su svlačili svoje mrtve i ranjene saborce niz strmu među. Nisu sve poginule uspjeli da izvuku, dosta ih je i ostalo.
Sa te suprotne strane brda bile su smještene njihove rezervne jedinice, uglavnom interventni vodovi, koji su trebali u slučaju potrebe da intervenišu na ugroženim tačkama. Oni u onom haosu koji ih zahvatio nisu bili obaviješteni da smo mi napali, a kamoli da smo već zauzeli brdo jer se sve to jako brzo odigralo. Kada smo se spustili sa brda i još malo napredovali, uočili smo bajte gde je bila smieštena ta rezerva. Tada se Srđan dosietio da ih zove u pomoć.
„Ajde ovamo! Pomozite! Napadaju četnici!“ – vikao je Srđan.
Njih desetak je istrčalo iz jedne bajte i potrčalo preko livade prema nama. Trčali su prema nama sa puškama u rukama. Mi smo iz blizine otvorili rafalnu paljbu i sve ih pokosili. Niko od njih nije preživio, svi su ostali na toj livadi.
To je bila najviša tačka na tome dijelu, najutvrđenijih 20 rovova, povezanih tranšejom. Tako je pao i taj muslimanski bastion, gdje su mislili da će sve pasti, ali Polom i Moševačko brdo ne mogu pasti. Na našu sreću i hrabrost – a hrabre sreća prati.
Muslimani su ubrzo počeli da napadaju tu liniju na Moševačkom brdu koju smo mi zauzeli. Po svaku cijenu su htjeli da je povrate. Mi smo prvo krenuli 14. oktobra u izviđanje od Moševačkog brda ka Stomorinama. Krenulo je nas nekoliko. Popeli smo se gore i tu smo uočili da Turci na Stomorinama prave novu liniju. Tu su bili udaljeni od naših linija oko 500 metara. Prvo smo čuli da neko priča pa smo se polako privukli tom mjestu.
Kada smo prišli, čuli smo zvuk ručnih testera. Onda smo ugledali Turke kako sijeku balvane za zemunice i bunkere. Radili su isključivo ručnim testerama da ih mi ne bi čuli, nisu htjeli da koriste motorne testere. Iskopali su jednu veliku zemunicu, to je vjerovatno trebalo da im bude centralno pozadinsko mjesto. Zemunica je bila oko 15 metara dugačka i duboka oko 2 metra. Već su počeli gore da navlače balvane da je pokriju. Počeli su da prave i jednu osmatračnicu visoku oko 15 metara. Odmah smo odlučili da napadnemo i iznenadimo te koji su kopali rovove i pravili zemunicu. Otvorili smo vatru na njih i tu ih je poginulo četvoro-petoro, a ostali su pobjegli.
Ubrzo im je došlo pojačanje i onda je došlo do žestoke borbe. Rasporedili smo se po šumi i brzo smo ih zaustavili, iako su im neprekidno dolazila pojačanja, a nas je bilo samo 14. Njihov plan je bio da nas opkole na Moševačkom brdu, ali smo ih mi tu na Stomorinama spriječili u tome.
U toj borbi smo koristili samo prirodne zaklone i zato je Turcima bilo teško da nas uoče i otkriju rasturene po šumi. Ti zakloni nisu dobri u smislu da te ne štite od granata, ali su vrlo efikasni u pješadijskoj borbi jer možeš često da mijenjaš poziciju, a neprijatelju je teško da te uoči. Mi smo ih čekali u ležećem stavu sakriveni iza drveća, dok su nam oni prilazili u stojećem stavu. Išli su sa puškama na gotovs, tražeći na nas po šumi. Otvorili smo vatru na njih kada su nam došli na dvadesetak metara i tu ih je dosta izginulo. Razvila se žestoka borba u šumi, samo nas je jedan šumski put dijelio.
Vidim ih samo kako proleću između drveća, prebacuju se od drveta do drveta. Pucam u njih čim ih uočim. Bacio sam i nekoliko bombi na njih samo da ih odbacim od sebe jer su mi prilazili bukvalno na 10 metara. Tu smo mi bili u velikoj prednosti jer oni nisu mogli tačno da odrede gdje smo i koliko nas ima. Njima je neprekidno dolazila pomoć i već ih je bilo na stotine oko nas. Bacali su bombe na nas, što je bilo dosta opasno jer smo bili na velikoj blizini. Iza nas je padao teren, išla je nizbdrdica, tako da su nas muslimani prebacivali bombama koje su uglavnom padale dole niz tu nizbrdicu. Na ruku nam je išlo i to što nisu mogli jasno da nas lociraju gdme smo, tako da do kraja borbe niko od nas nije poginuo od bombi. S obzirom na to koliko smo bili blizu, mogli su sve da nas pobiju bombama. Tokom dana, poginuo je Dragan Mladenović Gale, dobrovoljac iz Niša, strašan borac koji je u nekoliko zadnjih borbi bio sa nama. Najvjerovatnije je bio pogođen snajperom.
Borba je trajala do mraka, a mi smo i tokom noći ostali na tim pozicijama. Noću smo ih držali na odstojanju, pucajući povremeno po šumi, ali nije bilo nekih napada tokom noći.
Ujutro je krenuo njihov veliki napad. Mi smo se i dalje čvrsto držali, ali smo ostali skoro bez municije. Bilo nas je tokom borbe 6-7 ranjenih, bili smo prepolovljeni. Čvrsto smo se tu držali i nismo odstupali, iako su sve naše jedinice već odavno napustile svoje položaje. Neprijatelju smo nanijeli velike gubitke, dosta ih je tu ostalo. Kakve su to borbe bile, dovoljno govori da su nam puške zakovale od silnog pucanja. Nije bilo vremena da se puške očiste, tako da opališ metak, a čaura se zaglavi pa moraš nogom da udaraš zatvarač da se odglavi.
Morali smo da se povučemo zbog nedostatka municije. Roman i ja smo ostali da držimo odstupnicu našima dok se povuku. U žestokoj borbi gdje su nam muslimani jako blizu prišli, poginuo je Roman. Pogođen je metkom u glavu. Ja sam pokušao da ga izvučem, ali nisam uspio. Ja sam posljednji ostao. Sjeo sam pored njega na jedan panj i od muke sam počeo da plačem. Dole u potoku, 30 metra ispod, bili su Svetko Gačanin i još nekoliko naših. Oni su mi vikali da siđem i da se povučem jer niko drugi osim mene nije ostao.
Dok sam ja tu sjedio pred mrtvog Romana, muslimani su bacali bombe na mene. Bombe su me prebacivale i padale niz strminu iza mene, a oni su mi prilazili sve bliže. Jasno ih vidim kako promiču i kako mi prilaze. Ni sad mi nije jasno kako me tad nisu ubili. Jako mi je bilo teško da ostavim Romana. Bio je ljudina i veliki borac. Ja sam bio na samom prevoju i samo sam se spustio dolje. Niko od muslimana nije pošao za mnom, oni su se tek nakon nekoliko sati usudili da siđu dolje. Kada sam sišao dolje, nikog više od naše vojske nije bilo na liniji, svi su se povukli.
Nas je Komanda Korpusa krajem oktobra 1994. godine prebacila na trnovsko ratište.“
Mićo je bezbroj puta u ratu bio pred neprijateljskim cijevima, a posebno je bio izložen kada se privlačio neprijateljskim bunkerima da pred napad sa bliskog odstojanja u klečećem stavu ispali projektil iz ručnog bacača u puškarnicu bunkera. Nekoliko puta je gazio na mine koje nisu eksplodirale, a jednom je pored njega pala minobacačka granata koja nije eksplodirala. Jedan srpski izrod ga je ranio u nogu, a kada je htio da mu puca u grudi, pištolj mu se zaglavio.
Na samom početku rata, u maju 1992. bio je teško ranjen i oštećena mu je kičma, ali je on uprkos tome nastavio da izvršava fizički najteže izvodljive zadatke kao da se ništa nije dogodilo. Posjedovao je izuzetnu fizičku snagu, brzinu i izdržljivost. Još dva puta je bio ranjen do kraja rata.
Nakon rata, novostvorena Republika Srpska nije htjela da Miću i ljude slične njemu uvrsti u elitu koja se stvarala. On je bio izrazito vrijedan, pametan i sposoban čovjek i uz neke državne koncesije mogao je da bude uspješan privrednik na korist čitavom društvu i na slavu svoje države koju je stvorio. Umjesto toga, država je davala koncesije kriminalcima, dezeretrima i ratnim profiterima i za kratko vrijeme od njih pravila nove bogataše. Tu pojavu stvaranja nove elite od ratnih profitera brzo je primijetio komandant Belih vukova Srđan Knežević koji je tome odlučio da se suprotstavi ulaskom u policiju, da bi se na zakonit način obračunao sa njima.
Na njegov poziv u policiju je stupio i Mićo Lizdek, da bude uz svog prijatelja i komandanta koji će u toj borbi izgubiti život i biti ubijen od onih protiv kojih je poveo borbu. Mićo je do kraja života ostao u policiji ne sklanjajući se nikome sa puta, a mnogi su se zalijetali na njega da bi završavali sa razbijenim glavama. Zato su ga se i najokorjeliji kriminalci plašili i poštovali ga.
On je bio Srbin starog kova, gvozdenog karaktera i nepotkupljiv. Iskren, pošten i čovjek od riječi. Ono što je mislio, to je i govorio. To ga je u životu mnogo koštalo, ali nikad nije pravio kompromise sa svojim životnim uvjerenjima. Da bi preživio, dovršio kuću i odškolovao diecu, morao je dodatno da radi u šumi kao drvosieča. Često je bez odmora pravo iz treće smiene odlazio da radi u šumi. U tom radu u šumi je tragično i nastradao.
Gdie god je država trebala da mu pomogne, tu mu je odmogla. Najčudniji detalj ove priče je to što je država odbila da mu u radni staž prizna vrijeme provedeno u ratu, kao da je on ratovao u Avganistanu, a ne na svojoj zemlji. To je toliko daleko išlo. Ostao je i bez zasluženog Ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima. Nepravda prema našim junacima iz balkanskih ratova i Velikog rata se opet ponovila. Ovaj put kao pravilo šta slijedi onima koji se najviše žrtvuju za otadžbinu i svoje bližnje. Ponavljamo greške kao narod iz generacije u generaciju, a krajnje je vrijeme da naučimo da je naša prava elita isključivo vojnička elita koja održala Srbe u životu kroz vijekove, inače bi nas naši krvožedni neprijatelji davno u potpunosti uništili. Srpstvo bi opstalo da su nisu rodili naši najveći naučnici Nikola Tesla i Mihajlo Pupin, ali ne bi moglo da opstane bez Karađorđa, Hajduk Veljka, vojvode Živojina Mišića ili vožda Đorđa Stratimirovića koji je ovih dana vraćen u otadžbinu da tu bude ponovo sahranjen.
Nadam se da će ovaj tekst ubrzo donijeti i neke stvarne promjene, da neće sve ostati samo na riječima. Volio bih da ovo pročita neko od lokalnih političara koji bi povukao neke konkretne poteze jer oni mogu realno najviše da učine. Prvo da mu zaposle ćerku na neko solidno plaćeno radno miesto, što je i sam Mićo neuspiešno pokušavao, a drugo da urgiraju kod nadležnih da mu se barem posthumno dodijeli višestruko zasluženi Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima. Kada mu nisu pomagali dok je bio živ, neka mu se bar na ovaj način donekle oduže.
,Težak je bio moj život‘‘ – rekao mi je jednom prilikom sa posebnom dozom gorčine. Ma koliko da je bio težak i mučan, on ga je do kraja živio ponosno i dostojanstveno, podsjećajući nas svojim prisustvom da kao narod još rađamo velike junake i osvetnike. Druga je stvar što mi to nismo znali da prepoznamo i cijenimo.
Nakon svih pretrpljenih muka i stradanja, Mićo Lizdek ostaje na vječnoj straži na svojoj Romaniji, „gledajući dolje niz drumove, kud prolaze Turci i trgovci“.
I jedni i drugi su ga dobro zapamtili.
Autor: Aleksandar Stevanović (1978), ekonomista iz Pančeva.
Autor knjiga Beli vukovi (Pale, 2017, Beograd, 2020), Junaci Solunskog fronta (Beograd – Novi Sad, 2018) i Vojvoda Babunski (Beograd – Novi Sad, 2019)
Preuzeto sa https://katera.news/
