Обилазећи положаје своје јединице 1995. године, негдје око Дрвара свратим у један ров да одморим и да са војницима поједем дневно следовање оброка. Конзерва је била, неимадох отварач и пожалих се борцима. Један војник из групе скочи, узе конзерву и поче је отварати.
Бијаше то Сувира Тихомир кога смо звали Пастирко. Весео, омањи двадесетогодишњак широких рамена и увијек насмијаног лица, родом из једног српског села из подножја Влашића. Прије рата је био номад. Љети је чувао овце на Влашићу, а крајем јесени кад крену сњегови са својим стадом у пратњи два товарна магарца и неколико овчара упућивао се ка Павловића Ћуприји гдје пређе у Срем и у сремским атарима напаса своје стадо све до прољећа, неријетко водећи борбу са Сремским сељацима зато што им овце уништавају озиме усјеве. На магарцима је преносио све потрепштине. Шаторе, посуђе, алате, гардеробу…
Гледам га како вјешто отвори конзерву, понуди ме са црним луком и машући рукама док прича као да насијава жито, поче нам причати како се некад добро живјело. Знајући да је био номад и да се мучио, питам га: „Пастирко, како си ти то добро живио прије рата?“
Раскорачи се он, једну руку стави на бок, а другом поце махати: „Мој команданте, облизни се мени овца. Ја не пријавим оцу да су двоје већ једно. Добро га ухраним, продам локалном сељаку, одем у кафану и цијелу ноћ уз музику ти се ја проведем и пјеваљку частим.“ Уздахне и поново понови: „Ал’ се некад добро зивјело.“
Збланут гледам то напаћено и измучено, али увијек насмијано лице и помислих: „Па Пастирко теби је рат био и прије рата.“
Њему је једна лијепо проведена ноћ у кафани послије толико муке, патње и смрзавања, била највећа срећа у животу и врхунац ужитка.
Знао сам да је срећа субјективна ствар али нисам знао да је толико мало потребно да неко буде срећан и весео. Толико ми се то урезало у малом мозгу да никада нећу заборавити мог Пастирка, храброг борца, који нас је тога дана увјерио, док смо заједно ручали нарезак у рову не размишљајући да ли ћемо погинути, да нас у животу ситнице чине срећнима.
Пастирко је као добровољац 1999. године теже рањен на Косову и данас је ратни војни инвалид. Навикнут да држави да све, па и свој живот, од ње ништа није ни очекивао ни добио, свјестан ваљда да је српски сељак увијек хранио и бранио државу не очекујући ништа заузврат. Он и данас живи ведар и насмијан у Зворнику.
Нека га Бог поживи и да му сваки дан буде срећан као оне ноћи док је трошио паре у кафани од јагњета близнета.
(Тихомир Сувира-Пастирко, војник подпочен лијевом руком на кук, који гледа у фотографа)
Текст писао пуковник у пензији Милан Јоловић Легенда
