Пошто се у древним земљама српског народа Босни и Херцеговини Светог Саве поново чује речник звецкања оружја, подсетимо се како је све почело у Сарајеву априла 1992. године, који је тада (уз Нови Сад и Ниш) био највећи српски град после Београда.
Ово је свједочанство из прве руке легендарног новинара Радиотелевизије Сарајево и касније Радиотелевизије Републике Српске Риста Ђога, који под још увек неразјашњеним околностима свој живот губи у септембру 1994. године у Зворнику.
Позивамо наше бројне пратиоце Сарајлије да оцене историчност ових догађаја и са нама поделе своје мишљење. Свака сличност данашњег речника са догађајима из 1992. године је више или мање индикативна.
Ево како је почео грађански рат и погром Срба у Сарајеву.
„Свакога јутра устајем у пет сати. Шаљем извјештај за Радио Београд о стању у Сарајеву. Четвртог априла (1992. године) нисам устао тако рано из једноставног разлога: протекле ноћи нисам ни ока склопио тако да и није било потребе за буђењем. Ноћ сам провео уз отворен прозор у својој кући, покушавајући да разазнам из кога правца долазе рафални пуцњи. Самога себе убјеђујем да се ради о бајрамској пуцњави, мада у дну душе предосјећам да се, ипак, ради о нечему много горем. Упаљен ми је током цијеле ноћи радио. Радио Сарајево, моја матична кућа, нема ни једне једине вијести. Зовем и МУП града. Неки милиционер ми мрзовољно одговара: ’Пуцало се за вријеме божићних, па зашто не би и за вријеме бајрамских празника’?
Шаљем извјештај за јутарњи дневник:
—У Сарајеву су јутрос многа свјетла раније упаљена. Гледа се пренос клањања Бајрам-намаза у Пљеваљској џамији. Многи који ноћас нису могли ока склопити од силне пуцњаве јутрос, се моле и Богу и Алаху, да коначно бар једна ноћ мирно прође. У Сарајеву су протекле ноћи наоружани цивили правили барикаде. Пуцало се и рафално и појединачно. Стицао се утисак да се воде уличне борбе. Но, чини се да је најкритичније било у Мостару. Послије синоћње експлозије камиона-цистерне уз круг касарне ЈНА, пуцњава по граду је трајала до јутрос.
Тако је дословно гласио први дио тога првог извјештаја на први дан Бајрама. Кроз главу ми промиче синоћња трећеаприлска ноћ када су се путем телевизије народу обратили чланови Предсједништва БиХ: Алија Изетбеговић и др Биљана Плавшић. Одржали су прије тога у једном дану чак двије сједнице ’рогова у врећи’, односно Предсједништва. Свима је јасно да се догађа нешто крупно. Изетбеговић поручује: ’Сви заједно ћемо Босну бранити и одбранити’. Др Биљана Плавшић каже: ’Сачувајмо мир док се политичари не договоре.’
Већ из ове двије реченице, два политичара из два народа, јасно је ко је за коју опцију. Док Изетбеговић говори да ће бранити Босну, а нико је није напао, Биљана Плавшић говори да се сачува мир до договора. Заиста, ко је напао Босну? Лажу они, лажем и ја?
С том дилемом одлазим у Радио Сарајево гдје монтирам прилог за емисију ’Дежурни микрофон’. Тема ми је ’Да ли се национално цијепа МУП БиХ’? Сјећам се да користим материјале и из телевизијске емисије у којој су гости били прва два човјека полиције Алија Делимустафић и Витомир Жепинић. И један и други су за јединствен МУП. Лажу они, па лажем и ја, да је одлука већине да милиција остаје јединствена. Некако сам склепао тему и журим назад кући.
Једноставно, атмосфера у граду је неподношљива, зрак само што не експлодира. Узимам на Врбања мосту, на бензинској пумпи, своје ауто тек напуњено бензином. На транзиту наилазим на изрешетана два аутомобила. Људи говоре да се све одиграло ноћас. У повјерењу ми говоре да је протекле ноћи извршен напад на станице милиције Ново Сарајево и Нови Град и да су их Муслимани заузели. Као доказ, показују ми у гепеку једнога изрешетаног ’Пежоа’, са такси таблом, преко 300 капа ’Зелених беретки’. На њима већ пришивени грб Алијине Босне са шест љиљана.
Викенд је. Како побјећи од свега. Спремам се да кренем на Требевић. Пријатељи ми говоре: не крећи на Требевић. На Златишту муслиманска милиција не дозвољава пролазак Србима. Не могу да повјерујем да је то у мом граду могуће, но ипак крећем. И заиста на Златишту двије милицијске патроле. Траже документацију, траже да отворим гепек. Пропуштају ме, али ја се враћам назад. Једноставно плашим се да не останем одсјечен од града, од своје куће. И даље се по граду пуца. Истина спорадично, али уистину неуобичајено. Никада се до сада по дану није чула пуцњава. Стиже и вече.
Радио и Телевизија објављују одлуке Предсједништва:
1. мобилизација јединица Територијалне одбране,
2. мобилизација резервне милиције и јединица Цивилне заштите у свим општинама и граду Сарајеву,
3. враћање оружја и опреме из армијских складишта.
Алија Изетбеговић даје појашњење. Цинично, као и обично: ’Треба омогућити народу да се сам брани.’ Новинар га не пита ко је напао народ, нити Алија помиње гдје је то народ нападнут. Јасно је само да се врши убрзано наоружавање. Својим очима гледам како пролазе милицијска кола према муслиманском насељу Широкача. Питам свога комшију Драгана Чамура, за кога знам да зна шта се догађа и ноћу и дању не само у нашој Требевићкој, већ и у муслиманској Уријандединој: ’Да ли то милиција иде да хапси оне који су цијеле ноћи пуцали’?
—Е, мој новинар. Иду они да им дијеле оружје. Него, склони ти ноћас жену и дјецу на сигурно. Они ће вечерас напасти на Ковачиће. Ми ћемо се бранити, а ти пиши. Твоје је да пишеш, а наше је да се бранимо—говори ми дојучерашњи несташни дечко из улице, а данас по изразу лица већ озбиљан човјек.
Рат почиње—јасно је сад и мени. Жену и дјецу пребацујем у српско насеље Миљевићи. Када смо полазили, кажем мојој Гордани:—Ако се икада вратимо у нашу кућу, све изнад земље што остане чисти је добитак.
Тешко се растајати од цијелог досадашњег живота. И осмогодишња дјеца схватају о чему се ради. Неуобичајно су тихи и мирни. У својим рукицама чврсто држе играчке.
—Тата, хоћеш ли нам донијети све играчке из куће—питају.
—Хоћу. И купићу вам још—говорим лажући и њих и себе. Рат почиње, рат почиње, рат почиње—понављем у себи безброј пута. И ваља се помирити са том чињеницом.
Ноћ протиче уз жестоку пуцњаву из пјешадијског наоружања. Не знам да ли иједан становник Сарајева спава. Радио опет ћути. Ни слова о пуцњави у граду. У том тренутку нисам знао да су ’Зелене беретке’ већ окупирале РТВ Дом на Алипашином Пољу и да су уредници од Алијиног повјерења као што су то: Мехмед Аговић, Нађа Пашић, Амир Хоџић, Иван Криштић, Ненад Пејић увелико добили инструкције да не објављују ништа.
Шаљем нови извјештај за Радио Београд: ’У Сарајеву напетост и страх расту. Пуцњава. Тројица националних лидера нису се, и поред најаве, састали. Радован Караџић лично нам је рекао да послије ноћашње терористичке акције ’Зелених беретки’ и полиције муслиманске националности неће и нема шта разговарати. Постављен је ултиматум Алији Изетбеговићу да до 14 сати повуче полицију из српских насеља као и одлуку о општој мобилизацији, што се схвата као општа објава рата српском народу’.
ФИЛМ ИЛИ СТВАРНОСТ
По први пут и медији, који су већ под пуном контролом Алије Изетбеговића, саопштавају да је резултат напада на све виталне објекте у граду: тројица мртвих и више повријеђених. Убијени су Перо Петровић, милиционер српске националности из Станице милиције Ново Сарајево из које су истјерани сви Срби; Михајло Сучић, грађанин хрватске националности, који није зауставио аутомобил у Старом Граду; те Хајрага Куло, милиционер из Станице милиције Нови Град. Да ли су ова три убиства извршена по националном кључу? Ко зна. У сваком случају крв је пала. А када падне крв у босанском тамном вилајету, онда се вјековима то клупко лако не отпетљава.
Долази и 6. април. Дан ослобођења града. Тај датум је преко четири деценије најсвечаније прослављан на Врацама, српском насељу. Ту је и Спомен-парк погинулим у Првом свјетском рату. Но, овај 6. април је другачији. Враца су мета напада ’Зелених беретки’ и муслиманско-хрватских специјалаца, које предводи Драган Викић. Једноставно, дан раније се одиграла права драма, тако да се покушава она још даље издраматизовати. А 5. априла, послије ултиматума који Алија Изетбеговић није прихватио, тачно у 14 сати почео је до тада невиђен обрачун. Мјесто догађања: Школа унутрашњих послова на Врацама. У њој су забарикадирани припадници муслиманске милиције. Српски специјалци које води Миленко Каришик, крећу према школи, јер је она требала припасти њима по ономе што је договарано са Викићем. Умјесто мирног уласка у објекат, дочекала их је пјешадијска пуцњава, како из школе тако и из дивље саграђеног насеља Шанац. Почиње неравноправна борба. Са невелике даљине посматрам окршај и сам још увијек несвјестан шта се све догађа. Употребљавају се зоље, осе. Све букти. Српски специјалци су, уз двојицу мртвих који су погођени с леђа, из Шанца, ушли у школу.
Медијска сатанизација Враца почиње. 6. април: дан када европска дванаесторица, и поред тога што добро знају да је рат у Босни већ почео и да га је 4. априла почео Алија Изетбеговић, признају за независну државу Босну и Херцеговину. Муслиманско-хрватски политичари су у екстази. Медији су у делиријуму одушевљења.
Срби су пркосни, али и преплашени. Преко Враца крећу хиљаде српске дјеце, мајки, старих, али и способних за борбу. Циљ је српска територија Пале. То спасоносно мјесто. Но, пут до Пала не води нормалним путем поред Вијећнице или преко Златишта, које су заузеле парамилицијске муслиманске јединице, већ преко Тилаве и Тврдимића. Блато. Макадамски пут. Пролаз могућ само војним камионима. Плач дјеце и њихових мајки. Завежљаји као некада.
Да ли се то снима филм или је све стварност? Да ли то опет српски народ иде у збјегове? Српски полицајци покушавају већ у Лукавици да умире народ, да му помогну у његовим мукама. На раскрсници сусрећем Љубу Николића, колегу са Радио Београда. Са њим су и његови најдражи. Љубо је болестан и мора хитно за Београд. Преузимам његову супругу са дјететом да их пребацим на Романију. Љубо се враћа у муслимански дио Сарајева. Везе са Београдом већ су у прекиду, односно до аутобуске карте се јако тешко долази. Он одлази преко Бањалуке у Београд. Ја по ко зна који пут у Тилаву.
Посматрам нову српску муку: зар опет у брда—питам се, а умјесто суза, низ лице ми се слијевају кишне капи. Боже, има ли те? Зар су српска дјеца опет некоме крива? Зар моји Марко и Дарко морају у планину, зар опет остадосмо народ без државе? Стотине је питања, али радити се мора. Шаљем извјештаје. Пишем оно што видим својим очима, јер дезинформације су већ доминантне. Хаос. То је основна одредница свега што се догађа у Сарајеву и свега што се догађа у осталим градовима већ бивше Босне и Херцеговине.
Генерал ЈНА Милутин Кукањац из Сарајева и даље обећава мир, а народу је јасно да мира нема. Српски народ још увијек вјерује у своју Југословенску народну армију. Но она мирно сједи у касарнама. Сусрећем у Тилави једног од храбријих официра који схвата шта се догађа и који се ставља на чело српских одбрамбених снага Сарајева. Мајор Ледени, како га је прозвао народ, мајор Крстовић. Команда му је негдје у брдима, али је мајор стално у покрету, међу народом. Покушава организовати Србе да се бране.
Има времена и за новинаре. Зовемо заједно Неђу Миљановића, генералног директора РТВ Сарајево. Молимо га да дио опреме да свом српском народу како би и он казао пуну истину, јер преко РТВ Сарајево, на чијем је челу он, Срби немају права да кажу истину. Наравно, одговор из Неђиног кабинета је—ви сте четници, српски народ је уз Алију. Какве глупости! На сву срећу са Пала стиже вијест да је формирана Српска новинска агенција СРНА која покушава да пошаље српску истину у свијет. Муслимани стављају забрану на рад агенције. Наравно, СРНА и даље ради. Муслимански закони не важе на српској територији.
ОВО ЈЕ ВЈЕРСКИ РАТ
Терор Муслимана се наставља. Упадају са Широкаче у Невесињску. Из куће извлаче двојицу ненаоружаних Срба: браћу Трифковиће. Илију на Јеврејском гробљу масакрирају. Постаје јасно свима да је ово вјерски а не идеолошки рат. Илија је био само Србин, а није био оптерећен било чиме другим. Но, чим је Србин требало га је убити—логика је Алијине солдатеске. Знам добро Илију. Зовем Мирсада Токачу, гласноговорника муслиманског ЦСБ, комшију. Он ми хладно одговара да није истина да је убијен Илија Трифковић. Питам га: а ко је запалио кућу Симе Рађеновића? Ко је изрешетао кућу Драгана Вучетића? Нико—каже Мирсо. Провјери, молим те—опет се обраћам Токачи. Након два сата, Мирсад ми одговара да су неки екстремисти запалили Симину кућу, да му је јако жао, јер је Симо дугогодишњи пријатељ његовог оца. Можда Мирсаду и јесте интимно жао, али у његовим извјештајима ни даље нема тих неумитних чињеница.
Међутим, наставља се терор. Предраг Мочевић – Пеђа, ведри момак са Грбавице, нађен је заклан у кади сопственог стана у Загребачкој улици. У кади просут мозак. Навиру сјећања. Некада су нас ударали маљем у главу и бацали у јаме, а сада ето у кади нам просипају мозак. Миодраг Тарана то и камером биљежи, али је свијет глув и слијеп на српски просути мозак. Срби су криви и кад им цури мозак низ керамичке плочице. Бездушни свијет броји сваку српску гранату, али не броји српске извађене очи, нити српске одсјечене уши, нити српске уплакане мајке, нити српску дјецу сирочиће.
Коме да испричам причу о Милу Симеуновићу из Иванића? Човјеку који је бранио своје Иваниће и само зато је убијен. Сина војника има у ЈНА. Умјесто да та ЈНА брани Иваниће, Миле их брани, а син му је затворен у касарнски круг.
Генерал Кукањац путем радиотелевизијских предајника разговара са лудим Муратом Шабановићем (срушио споменик књижевнику Иви Андрићу у Вишеграду и претио да ће да подигне у ваздух хитроцентралу и брану што би изазвало огромну катастрофу), али не разговара са мајком Предрага Мочевића, нити синовима Мила Симеуновића. Хозе Кутиљеро, потпредсједник Конференције о Босни и Херцеговини, треба да стигне у Сарајево. О чему уопште разговарати. Крв пада.
Сада је потпуно јасно да је убиство српског свата Николе Гардовића био само увод у страдања српског народа на тлу бивше Босне и Херцеговине. Истина о томе страдању не стиже у свијет. Који је терор тежи: онај ’Зелених беретки’ или медијски терор, тешко се одлучити. Мој задатак је што прије кренути са српском радиотелевизијом. На Палама, у Дому културе, 17. априла тачно у подне глас спикерице Владане Савић, дјевојчурка са Пала, изговара: ’Овдје Радио Српске Републике Босне и Херцеговине, на фреквенцији 945 мегахерца’. Затим иде химна ’Боже правде’ и прве вијести. Кренуло је. Но, након сат времена искаче предајник. Поправка. Опет иде. Телефони звоне. Занимљиво, највише нас зову Муслимани. Псују четничку мајку. Све ће нас поклати, пријете. У том тренутку схватам да је то, послије побједе на Врацима, друга српска побједа у овом наметнутом нам рату.
Већ сутрадан наш глас се не чује. Алијин радио укључио предајник снаге 300 киловата на нашу фреквенцију. Гуши нас. Непријатан разговор Тодора Дутине, директора СРНЕ, са Нађом Пашић и Миленком Воћкићем. Безуспјешан. Морамо тражити другу фреквенцију. Не дају нам да емитујемо свој радио програм, како би нам хљеба дали? Схватамо да смо народ који се мора за све изборити. И радио опет свира на новој фреквенцији од 1242 килохерца. У бијесу што нам све забрањују пуштамо најжешће српске јуначке пјесме. Са нашег таласа одлазе у етар нове приче о злочинима над српским народом. Нижу се имена погинулих и масакрираних: Ђоко Дивчић, Миро Ждрале, Рајко Ступар, Љубо Бајевић, Ђоко Сладоје…
ПРАВО НА СВОЈУ ЗЕМЉУ…
Свијет опет не вјерује. Треба слика, кажу. Ваља кренути у формирање телевизије. Како? Технике нема. Но, добри људи доносе. Неко камеру, неко микрофон, неко фризелајт. Стижу репортажна кола 26. априла, на прозор редакције у Радију куца ми Миодраг Тарана—Хајде да пошаљемо слику према Београду. Зар је могуће? Каже ми да јесте. Излазим и нешто говорим. Нешто се слика. Наравно, та прва слика никада није угледала свјетло дана, али смо знали да можемо.
Из дана у дан све нас је више. Стижу српски кадрови из Алијине радиотелевизије. Рат бјесни. Заведени Срби још увијек вјерују у могућност договора. Чак одлазим на неке преговоре заједно са др Љубомиром Зуковићем у зграду РТВ Сарајево на Алипашином Пољу. Тамо затичем своје дојучерашње, како сам мислио, пријатеље: Миленка Воћкића, Нађу Пашић, Ненада Пејића, Аријану Сарачевић. Медијатор разговора је Колм Дојл, човјек у бијелом, европски посматрач. Представља нас као представнике странака, мада ни професор Зуковић ни ја никада нисмо били чанови СДС. Протестујемо, али узалуд. Узалудан је био и разговор о мирној подјели РТВ. Муслимани једноставно хоће све.
Повратка више нема. А и како да га буде када у РТВ Дому кољу ТВ човјека и нашег колегу Ранка Каблара? Како да буде повратка када у Сарајеву убијају и лојалног им Србина Жарка Шипку? Како да га буде када ме проглашавају ратним злочинцем, а ни пиштоља немам? Како да буде повратка у неку заједничку државу када моје дојучерашње колеге називају мој народ злочинцима, чудовиштима с брда, јадованима, зликовцима, агресорима? Па како се може бити агресор на сопствену кућу, на сопствену земљу? Како да буду агресори Илија Трифковић, Пећа Мочевић, Миле Симеуновић када су убијени у сопственој кући, у сопственој кади, на сопственој земљи? Истина? Постаје то слоган и наше телевизије—Канала С. Истина. Да ли свијет хоће истину? Ни данас ми то није јасно.
Хоћу себи да кажем да свијет хоће истину, али факта говоре друго. Истина је оно што је у служби Џорџа Буша и његових 60.000 административаца. Кога још занима патња једнога народа, малог и мучки убијаног. Том малом, десетомилионском народу чак говоре и стављају као оптужбу да хоће Велику Србију! Велика Њемачка је по њима демократија, а нека Велика Србија фашизам. Чудни неки аршини. Никола Гардовић је убијен на Башчаршији што је 2. марта носио српску заставу. Перо Петровић је убијен што је био Србин у Новом Сарајеву.
И сада чујем пуковника Станислава Галића, команданта Сарајевско-романијског корпуса: ’Погинуло за слободу српског народа 565 Срба’. Само из његовог корпуса, опет се пише крвава драма. Но, не напушта ни мене, а ни све око мене, убјећење да ћемо одбранити земљу прађедова.
Мога ђеда Риста су 42. убиле усташе из Борча. Сада би да убију мене и мој народ. За ђеда сам им био опростио. Опроштаја више нема? Ма, знајући нас и нашу православну душу, све ми се више чини да ћемо им опет опростити. Нека буде и тако, само нека они више не буду са нама. Имамо ли право на своју земљу? Ја одговор знам“.
Из књиге новинара Риста Ђога: „Рат у Босни: Како је почело“.
