Прва генерација гимназијалаца у историји у Рогатици започела је школовање у школској 1969/1970, а окончала 1974. године. Уписано је 45 ученика и у редовном року матурирало 32. Међу нама, из не знам којих ралога, мало је било одличних – колико се сјећам четворо, и што је занимљиво већина нас је наставило школовање студирањем, најчешће у Сарајеву, и постали академски образовани и одмах добили посао у рогатичкој привреди, која је тада била у вртоглавом успону, и друштвеним дјелатностима. Мањи дио нас је отишло у друга мјеста, најчешће ради љубави, удаје или женидбе, рекао је Томислав Батинић, који је био један од иницијатора сусрета матураната из те прве генерације гимназијалаца, уприличен је синоћ, субота, 22. јуна, у Рогатици, прво у згради старе средње школе у центру Рогатице, гђе је, у једној од бивших учионица, обављена прозивка и враћенбо сјећање на младост и незаборавне школске дане завршних 4/а и 4/б разреда гимназије, а настављен дружењем уз кафу и чашицу пића и пријатељским разговорима у простлоријама овдашњег мотела „Парк“.
Након минуте ћутања у част оних колега који су умрли или их је одно посљедњи рат, ради посјећања извршена је прозивка присутних. „Глумећи“ раредне старјешине обавили су то Томислав Батинић и Раде Јовановић. Дошло се до броја 19 међу којим је највише оних који живе као породични људи у Рогатици, а не мали број је и оних који живе, већ и као пензионети, у другим мјестима. Само у Београду их је скоро 10, а да се не говори о Сарајеву, па и ван територије бивше СФРЈ.
Подсјећајучи на гимназијске дане, један од организатора овог сусрета, Раде Јовановић, уз добродолицу у Рогатицу колегма рекао је „да године пролазе, али ми остајемо млади и свјежи у нашим сјећањима. Не могу се тек тако заборавити дани и године кад смо трчали за бољом и већом оцјеном и дипломом, али и првом љубави и маштали „шта ћу бити кад завршим започето школовање“.
Уз подсјећање на живе и оне који су отишли на онај свијет, бивши матуранти су се присјетили и својих професора, па су тако споменута имена директорке школе Фахрије Урошевић, Радована Пејчиновића, Смајила Веснића, Јозе Бошњака, Ружица Марјановић и Кривокућа, Владе Гуслова, Љубише Јовановића, Михајла Аздејковића и доста других који су умногоме заслужни што је ова прва генерација успјела и на посаловном и у личлном животу.
Присјетили су се бивши матуранти и оних који више нису међу живим. Ко ће, речено је, заборавити Стојанку и Станку Переула, Дамиру Шетић, Радинку Војиновић, Драгу Ћебича, Раденка Михајловића-Цара, Сакиба Чолића, Кристрину Гавриловић или Лазара Веселиновића.
Пошто вријеме неумитно гази, посебно људе, пао је договор да се почев већ од идуће године, овај сусрет одржава сваке године у јуну, а овогодишњи, послије прозивке у њиховој некадашњој учионици, настављен је у мотелу „Парк“. Евоцирана су сјећања на згоде и незгоде из школских клупа. Раде Јовановић и овога пута није пропустио прилику да на свој познати начин, имитирањем, подсјети на неке школске другове другарице, а није штедио ни бивше професоре.
Текст и фото: Сретен Митровић
