Аутор: Срђан Бакмаз
У оно невријеме пред сам крај Другог свјетског рата међу мноштвом злочина и у мору невине крви, проли се невина крв и у нашем селу Калиманићи.
Крв пролише наши Срби наопако научени да је добро и пожељно убити брата који другачије мисли: Мало им би што невине људе без икаква суда побише већ забранише да се изгинулим очита опијело, подигне споменик и родбина обавјести о судбини најмилијих.
Како се народно сјећање не може убити исто као што се не може убити правда и истина, у њему оста упамћено да је као и на многим другим мјестима стријељање преживио један од војника. По одласку злочинаца мјештани сахранише мртве а живог брата србина почеше лијечити и он им рече из ког је краја. Нељуди брзо сазнаше за преживјелог па и њега убише, а наши стари га сахранише са његовим осталим друговима.
Кад не могаше браћи споменик подићи народ оно мјесто гдје несрећнике покопаше прозва „Гробићи“. Не знам има ли иједан други народ на свијету који би принуђен гробу тепати…
Тако би за дуга времена осам дугих деценија.
Млађе генерације мјештана из Калиманића помогнути усменим предањем и модерним технологијама уз Божију помоћ пронађоше потомке пострадалих из Златиборског и Ужичког краја. Заједничким снагама прикупише финансијска средства и на мјесту страдања подигоше спомен обиљежје а свештеник одржа опијело за покој њихових душа.
Нек споменик стоји у пољу и крај пута да се путник намјерник и случајни пролазник сјете душа настрадлих, прекрсте и помоле за њихову душу.
Нек стоји камен и прича причу оних којима је одузето право да говоре и живе.Нек се злочин не заборави да се не би поновио.
