Напад је покренут у три правца према врху Расе Кошарес, ка караули Кошаре и према врху Маје Главе.
Битка је трајала све до потписивања Кумановског споразума и повлачења Војске Југославије са Косова и Метохије, односно 10. јуна 1999. године.
Упркос огромним напорима ОВК и њихових западних покровитеља, и заузимању локација од стране терориста, Војска Југославије успјела да стабилизује фронт на другој линији одбране и спријечи даље напредовање, односно копнену инвазију на СРЈ.
Током два мјесеца борби погинуо је 21 официр и подофицир, 50 војника на одслужењу војног рока, 13 активних војника и 24 добровољца, док је укупно рањено 256 бораца.
Иако не постоје прецизни подаци о губицима непријатеља, процјењује се да су вишеструко већи.
Осим ОВК у нападу на Кошаре учествовале су Оружане снаге Албаније које су артиљеријском ватром пружале подршку терористима на терену, као и летјелице Сјеверноатлантске алијансе које су константно извиђале и бомбардовале положаје Војске Југославије и вршиле корекцију артиљеријске ватре.
Захваљујући филму „Ратне приче са Кошара“ и другим документарним филмовима, свједочењима учесника битке, нарочито покојног генерала и команданта 549. моторизоване бригаде Божидара Делића, сачувано је сјећање на све борце који су дали животе за одбрану земље и тиме спријечили копнену инвазију на СРЈ.
/СРНА/
