У раним јутарњим сатима, док зора гризе остатке ноћи, представнице репрезентације Босне и Херцеговине на свјетском првенству у плесу које се одржава у Словенији, спремале су се пут Љубљане испред Плесног клуба „Ника“. Плесну екипу која, испред овог клуба, представља БиХ на свјетском првенству чини деветнаест плесача из Сарајева и Сокоца узраста од 10 до 17 година. Ове године, обзиром да је већина остварила пласман, иду на такмичење као најмногобројнија екипа из БиХ те се такмиче у соло и дуо категоријама попинга и хип-хоп плеса. Што се тиче поппинга ово је једина екипа која ће представљати нашу земљу на надолазећем свјетском првенству.
Прије него су кренуле успјели смо да разговарати са главном тренерицом и директорицом ПК „Ника“ Јованом Вујичић која се и сама дуго година такмичила и доносила са собом медаље првакиње.
Најприје смо је питали о њеним почецима и њеном путу до плесног хип-хоп стреет данце подија.
„Хип-хоп није био плес са којим сам ушла у овај свијет, када сам, са шест година почела да тренирам мој први избор био је, тада популарни, дисцо данце и стреет данце схоw а хип-хоп је дошао касније и одмах ме привукао због свог бунтовног духа који се огледао не само у музици и текстовима већ и у покрету који је био слободан. Хип-хоп је давао слободу изражаја већу од устаљених форми плеса кроз слободу покрета који тада још нису имали своју фиксну форму нити називе. Примарно је било препустити се музици, плесу и том енергичном младалачком бунту против система.“
Пут искуства и успјеха
У наставку смо тражили да чујемо о њеним искуствима и њеном путу до медаља што нам је Јована Вујичић описала као: „Живот у малом, пут пун лијепих и тешких ствари, побједа и препрека. Још као дијете научиш шта значи побједити а шта значи изгубити, шта значи пораз који је мотивација за више труда који ће наредни пут донијети бољи резултат. “
Обзиром да је Плесни клуб „Ника“ учесник многобројних локалних, регионалних, еуропских а и свјетских такмичења те су, на неки начин, у сталном покрету и припремама интересовала нас је структура и рутина тренинга када се спремају за такмичења.
„Припеме и тренинзи овисе од дијела сезоне и врсте такмичења за коју се спремамо. За предстојеће свјетско првенство могу рећи да смо се на неки начин спремали цијеле године. Најприје је било битно пласирати се на државном првенству које је било у јулу да би се уопће пласирали на свјетско првенство а онда када смо остварили пласман имали смо љетне припреме након којих смо ушли у нову сезону. Интензивнија такмичења захтијевају интензивније тренинге па смо тако учестало имали спој кондиционих и кореографских тренинга.“
Обзиром на природу плеса Вујичић нам говори о битности индивидуалног приступа сваком од чланова ове плесне групе.
„Оно што се је посебно трудим јесте да у све њих утиснем дух међусобног поштовања како међу њима у клубу тако и према другим плесачима из других клубова, желим да науче шта је и колико је битан фаир плаy а оно на шта посебно обраћам пажњу јесте да створим и утиснем самопоуздање у сваког члана овог плесног клуба. Изнијети оно што се жели рећи кроз плес, посебно кроз хип-хоп, захтијева високо самопоуздање и јак карактер па је самим тим то и нешто на шта посебно обраћамо пажњу. Ми радимо тематске кореографије кроз стреет данце, поппинг и хип хоп гдје је јако битан емотивни изражај и као такав он захтјева једну врсту оснаживања па би било бесмислено и неодговорно изузети ту врсту изградње аутентичности код дјеце. Свако дијете има свој аутентични изражај који треба подстицати и на коме треба радити јер сам и сама свједок кроз претходних тридесет година да је управо то оно што може помоћи свакоме од њих да се носе са препрекама које их чекају у животу“.
Као најбитнију ствар на путу до успјеха, битнију и од талента и од тренинга, Вујичић наводи вјеру у себе.
Изазови и препреке
Обзиром да ради са дјецом која су у основним и средњим школама питали смо је да нам каже да ли дјеца успјевају да ускладе тренинге са школским обавезама те да нам каже шта мисли о све већем терету и притиску који се намеће дјеци а, како се чини, све мањој подршци.
„Дјеца данас имају превише обавеза за свој узраст јер прије свега школски систем, на ком се није радила никаква врста системнатизације, није усклађен, прилагођен, ни са дјечијим потребама нити са временом у ком живе. Доста дјеце, посебно са преласком из основне у средњу школу, одустаје од спортских и физичких активности, за које знамо колико су битне у њиховом развоју, а школа као таква не пружа довољно часова тјелесног одгоја да задовољи њихове стварне потребе. Мислим да би родитељи требали охрабривати своју дјецу да се баве физичким активностима те да знају да се вријеме и обавезе могу ускладити, посебно када говоримо о ономе што је дјеци битно за развој. Са друге стране превелики је притисак и превелика су очекивања на дјеци да морају бити одлични на сваком пољу и из сваког предмета што је немогуће.“
Подстакнути овим одговором питали смо да ли се види недостатак физичке спреме и активности на дјеци те да ли се разликује од стања од прије десет или двадесет година.
„Наравно, разлика је огромна, већина дјеце узраста од девет или десет година која дођу да се упишу нису у могућности да рукама додирну кољена, нису упознати са стварима које би до тада требали да знају, неразгибани су и недовољно флексибилни што није само грешка превише заштитиничког приступа одгоја од стране родитеља већ и грешка образовног система кој поред недовољног броја часова не обезбјеђује довољан број физичких сала нити даје значаја физичком развоју па се неријетко дешава да се за вријеме фискултурних часова вјежбају задаци или ради задаћа из других предмета што не би требало бити због изразите битности физичке активности и развоја моторике на развој синапси те опћените повезаности измешу физичког и психичког здравља дјетета.“
Плес и подршка – код нас и код других
Јована Вујичић на питање о подршци владајућих структура и својим предвиђањима за предстојеће свјетско првенство у Љубљани вођена дугогодишњим знањем и искуством, као и разликама у приступу у нашој држави и другим ЕУ државама, говори слиједеће:
„Незахвално је давати икакву врсту предвиђања о успјеху представника БиХ на овом такмичењу посбно узмемо ли у обзир изражену незаинтересованост и одсуство икаквих видова подршке од стране власти. Понајвише могу изненадити појединачни случајеви који кроз свој лични рад и труд з подршку родитеља и тренера могу остварити успјех и донијети медаље. Оно што могу рећи јесте да ми доносимо одличне резултате у односу на то у каквим условима радимо обзиром на одсуство подшке од стране државе и система.“
„Тешко ми је када видим колико државе какве су Шведска, Њемачка, Британија, Канада и њихов систем улажу у дјецу те колико им школство излази у сусрет на начин да их растерећује од додатних обавеза дајући им тако слободу да имају и по шест тренинга седмично те како им се излази у сусрет кроз обезбјеђивање услова за рад. Наша почетна тачка је минус сто а њихова плус сто и опет када одемо на свјетско првенство они нису толико испред нас што опет говори много о труду и раду дјеце и тренера.“
Вујичић на ово шаљиво додаје да је могући проблем „…то што бирамо хип-хоп који представља бунт и индивидуалност, размишљање својом главом.“
Пред сами крај разговора смо упитали Јовану Вујичић да ли се прави разлика између плеса и других спортова, других активности, када је у питању подршка и улагање, наглашавајући давање предности спортовима на које се гледа као на популарније те на активности са предзнаком традиционалних изведбених форми.
„Мислим да се ни у један спорт не улаже довољно. Немам ништа против гледанијих облика спорта нити против традициналних облика попут фолклора но чињеница је да се не би требало живјети само од онога што је устаљено и само од традиције него у складу са временом у ком живимо. Док се класични и традиционални облици своде и фокусирају само на оно што је дио нашег поднебља хип-хоп дјелује на глобалном нивоу и тако инкорпорира и комуницира оно што је, тако рећи, глобално људско добро и изражај – тиме промовирајући јединство и заједништво, међуљудску повезаност.“
„Примјетим често, а то је опет ствар клубова, тренера и родитеља, како пристају на то да се након успјеха на такмичењима пристају сликати са представницима власти који нису имали слуха за наше активности но исто тако им не смета дичити се постигнутим успјесима. Овдје могу парафразирати колегицу која је недавно у разговору рекла да ће на овом такмичењу 157 плесача промовисати нашу државу Босну и Херцеговину а да она никада не промовише нас. Код нас плес на неки начин представља забуну свим нашим државним структурама на свим нивоима, јер у исто вријеме представља умјетност и културу а са друге стране је и спорт. Ово представља проблем и при добијању новца из различитих грантова било да сте регистровани као спортски клуб било да сте удружење грађана. Чин се да се код нас како на плес па тако и на друге ствари гледа на начин да ако нису једно или друго, ово или оно, онда нису ништа.“
Порука пред плесни окршајВујичић за крај додаје да би требало ићи и борити се за оно што волимо без обзира на све друге ствари око нас било да је то држава, систем, популарност, утицај околине…итд. Бескомпромисна борба за оно што нас покреће и оно према чему осјећамо страст и љубав.
На нама остаје да подржимо наше представнике на овом свјетском првенству – наше плесне змајеве те пожелимо срећу и успјех како на овом свјетском такмичењу тако и на свим надолазећим.
