Казан за ракију у власништву Вукана Пејића из соколачког насеља Брезјак старији је од једног вијека, али се још користи и мученица пролази кроз његову лулу и кријепи душе љубитеља чисте шљивовице.
Запремина казана је свега 50 литара, али су тоне ракије из њега истекле, а хиљаде изворних пјесама је уз њега испјевано док се чекало да прве капи ракије или, како су их звали, башица потекну из луле. Уз казан и пјесму поједене су стотине килограма сувог меса и кромпира печеног у жару.
Вуканов дјед, чије име Пејић носи, био је солунски добровољац из села Сабанци на Нишићкој висоравни и један од деветорице из ове породице од којих су шесторица преживјели Солунски фронт и као ослободиоци дошли из Првог свјетског рата.
Након завршетка рата и демобилизације, Вукан се вратио у своје село, формирао породицу и почео обнављати у рату запуштено имање.
Неколико година након рата наручио је и купио казан за ракију, будући да је имао велики воћњак. Воће је у то вријеме добро рађало без икакве хемијске заштите, јер није било различитих обољења као данас.
Дједов имењак каже да прецизно не зна када је тачно казан купљен, али је познато да је то учињено између 1921. и 1923. године јер се зна да је казан био старији од најстаријег дједовог сина Славка, који је рођен 1924, а то значи да кроз бакрену лулу ракија протиче дуже од једног вијека.
Казан је направљен на сарајевској Башчаршији у казанџијској радњи, гдје још стоји натпис „Благојевић“ исписан и ћирилицом и латиницом. То је и једини ћирилички натпис сачуван у Сарајеву изнад неке занатлијске радње.
Иако је преживио два рата, казан је добро очуван и још је функцији, а ракија која је протицала кроз његову лулу увијек је била чиста, питка, доброг укуса и квалитета. То су потврђивали многи домаћини бројних генерација који су користили овај казан за печење шљивовице. Често је домаћа шљивовица кориштена и као лијек.
Казан је кориштен за потребе Вуканове породице и његових ближих рођака из села, док никада није употребљиван у комерцијалне сврхе ради „казаније“ и зараде.
ЛУЛА БИЛА ОШТЕЋЕНА РАДИ КОМУНИСТИЧКОГ ПОРЕЗА
Вукан прича да су на казану обављане само неке ситне поправке. Видљиво је да је лула залетована на два мјеста, а Вукан каже да су поправке вршене након што ју је ножем пробио његов стриц Славко.
Након Другог свјетског рата тадашња комунистичка власт увела је разне порезе, па је опорезивала и казане за ракију. Посебно ригорозно спровођен је закон над становништвом које није показивало симпатије према тој власти. Умјесто наплате пореза вршена је пљачка и отимачина имовине, а чељад остављана без хране.
„Стриц Славко, као одани Србин, припадник четничког покрета, као и скоро сви Срби са Нишићке висоравни, никада није прихватио комунистички систем и власт, пружао је неки свој тихи отпор и оштетио је казанску лулу да докаже да казан не користи и да избјегне плаћање пореза“, каже Вукан.
У годинама након Другог свјетског рата воћњаци су уређени и шљиве су изузетно рађале сваке године.
Казан је у тајности, ипак, кориштен за печење ракије јер је лула замазивана дебљим слојем тијеста и алкохол није испаравао док је пролазио кроз оштећену лулу и кондензовао се, а комунисти се нису досјетили да се, упркос видљивих оштећења, лула може користити и казан употребљавати.
Када је тај закон укинут, лула је оспособљена и са комунистичким „ранама“ још је у употреби.
„На овај казан само се пекла ракија од шљива и никада од неког другог воћа. Пажљиво је одржаван и кориштен, бакар је квалитетан и очуван, па унутрашњост казана дјелује као нова. Казан је израђен од квалитетног материјала и уз пажљиво руковање и добро одржавање још је у употреби“,истиче Вукан.
ДОБРОВОЉЦИ
Вукан Пејић био је један од тридесеторице браће и ближих рођака из фамилије Пејић који је насилно мобилисан у аустроугарску војску. Од њих 30 мобилисаних или одведених у логоре у разним дијеловима Црно-жуте монархије, 13 је погинуло у Првом свјетском рату. Тако је настала пјесма у знак сјећања на страдале сроднике: „Пејића је 13 брата погинуло Првог рата“.
Од њих 13, Божо, Остоја и Димшо погинули су у пробоју Солунског фронта.
Јеркан је настрадао у логору у румунском Араду, док је осталих девет погинуло на разним ратиштима или су стријељани на неким од бројних стратишта за Србе и никада им се није сазнало за гробове. Неки су били рањени и вратили се кућама на лијечење.
Петар је успио побјећи из логора у Араду и пјешице доћи у родно село. Душан и Нико су пребјегли из аустроугарске војске и предали се Русима, на чијој страни су ратовали и рањени су, како је у историји некада учено, у тешким борбама у Добруџи, у садашњој Румунији. Лијечили су се у Одеси /данашња Украјина/, гдје су дочекали крај рата, опорављајући се и радећи позадинске послове. Из Одесе су се вратили кућама у родне Сабанке 1919. године, већином пјешачећи преко многих ријека и планина, а причали су да им је, као горштацима, било најтеже ходати по бесконачним равницама.
Шесторица Пејића су се вратили кућама као ослободиоци. Вукан, Васо, Саво, Којо, Мило и Алекса су, након пробоја Солунског фронта, ослобођења Србије и осталих простора на којима је настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија, дошли из рата као побједници и наставили живот са преживјелим укућанима, обновили запуштена имања, формирали породице и живјели тежачким животом као и сви што су тада у тим крајевима, без икаквих повластица.
