Ковиљка Вуковић из Рогатице, по рођењу Планојевић, између Првог и Другог свјетског рата познате и богате сеоске породице из засеока Мркоњићи код Борика, према незваничним подацима, једна је тренутно од најстаријих жена, а можда и мушкараца, у општини Рогатица. Недавно минулог 11. октобра ушла је у 99 годину живота и још се добро осјећа. А тек како добро памти,поготово о томе шта је и како некада било, ту је мало шта заборавила
Ја сам, почиње Ковиљка своју животну причу, треће од седморо ђеце из другог брака мога оца Васе и мајке Стоје, рођено Џида, којој је то био први и једини брак. У првом браку мој отац је са Јелисавком Ћорић, сестром такође добро стојећег сељака Симе из оближњег села Сјеверско. Са њом је родио четворо ђеце и сва су док је њихов отац, натјеран силом, ратовао за Аустроугарску и њеног ћесара, заједно са мајком након изганства, а због никаквих животних услова у ратним годинама, помрла у селу Пилица код Нове Вароши у тада поробљеној Србији. Да те трагедије није било, ко зна да ли би ја и мојих шест рођене браће уопште било, са малом дозом смијеха присјећа се бака Ковиљка очеве приче коју је годунама слушала, посебно како је она и њених шест браће дошли на свијет и казује:
Након вишегодишњег ратовања и пропасти Аустроугарске мој отац Васо вратио се кући у Мркоњиће. Убрзо се и оженио. Овога пута са Стојом Џида из оближњег боричког засеока Опрашићи и са њом уз мене као једеиницу родили синове: Рада, Саву, Пантелију-Панта, Петра, Војина и Јову, који је једино још жив и као пензионисани професор на богословским школама и свештеник живи у Београду, а током сваког љета дође и у наше Мркоњиће.
Иако сам, додаје још бака Ковиљка, била једино женско дијете, мој отац који је био напредан човјек, велики домаћин и газда најјачи у селу и шире са завршена два разреда тадашње гимназије у Сарајеву, па чак и посланик у Скупштони Краљевине Југославије, 1933. у 7 години уписао ме у основну школу тек изграђену у селу Сјеверско, коју је он и брат му Миле након изградње поклонили ондашњој краљевој Влади и добила име Краља Петра превог ословодиоца. Било нас је 22 и ја сам сједила у клупи са Миланом Митровићем из Сјеверска. Не може то посвједочити јер је умро прије неколико година. Ја сам завршила основну школу о чему у то вријеме многе моје вршњакиње нису могле ни да сањају, а ја сам уз то завршила и курсеве за кројење, шивење на „сингерици“ и кувања. Да није било рата.ко зна гђе би се ја зауставила. Можда и као неки инжењер, као што је био мој најстарији брат Раде, који је био први високообразовани момак, инжењер технологије, са пространог боричког платоа.
Удаја за момка из града
Други свјетски рат, казује бака Ковиљка, пореметио је моје и очеве планове, али не и ђевовање. Удала сам се, можда мало касно, у 27 години за тада момка из града (Рогатица) Милоша Вуковића. И он је био „зрио“ момак и у складном браку родили смо двоје ђеце – кћерку Славицу и сина Немању. Они су сада своји људи у својим породицама. Славица се удала за Боју Самарџића, који је поријеклом, наш, Сочичанин, а живе на Сокоцу. Немања, опет са породицом живи у Беогаду. Има сина, очи бакине, који носи име ђеда Милоша. Бака се радује и снајки од унука. Изгледа убрзо ће јој се и та жеља испунити?!
Што се мене тиче, ја ево већ више година живим углавном сама у нашој кући, овђе, у центру Рогатице. Уз пензију од мужа Милоша и издашну подршку ђеце, није ми лоше. Истина године су учиниле своје и све се мање крећем и радим по кући. Ђеца ме зову себи. Ја се још недам, али сам пристала да ми помогне нека од жена. Тако је и данас. Имам вриједну жену која ме повремено током дана прати, а ја сам хвала милом Богу, још способнада одем до тоалета, да се сама умијем и обавим најнужније личне послове. Била сам велики љубитељ добре књиге, али сада све мање читам. По некад се „залетим“ па себи скувам нешто и за појести и попити. Нисам још заборавила ни питу скувати, али се на тај посао све рјеђе одлучујем. Пита се може купити на 5 до 6 метара од моје куће.
Дуговјечност на тетке
Судећи према годиннама рођења и одлазак на онај свијет у родбини (Планојевићима) баке Ковиљке имају двије линије – дуговјечни и нешто краћи Она очито припада овој првој. Њене ближе рођаке-тетке, Станица, удато Косорић, живјела је 103 и Митра (Шаренац) 101 годину. Њен отац Васо умро је у 90, а стриц Миле у 95-ој. Ту је и бака Ковиљка, генетика чини се. Али, опет, њена браћа Сава умро је у 71, Пертар у 63 и Војин у 68. Гђе ће се зауставити бака Ковиљка, она не зна. Бога моли да је не свеже за постељу у неком тешком здравственом стању…
Сретен Митровић
