Stalna molitva je Spasiteljev zavet. Molitva je dah duhovnog života. I kao što fizički život prestaje sa zaustavljanjem disanja, tako i duhovni život zamire s prestankom molitve.
Po ritmu disanja se sudi o zdravlju, i kako se roditelji uplaše kada dete počne otežano da diše i kada mu zapreti gušenje (na primer, kod “gušobolje”). Neuporedivo više treba da se plašimo kada u detetu počne da zamire ili kad sasvim iščezne dah duhovnog života – molitva. Da se ovo ne bi dogodilo dete od najranijeg detinjstva treba učiti molitvi i stalno je u njemu održavati i produbljivati.
S prvim buđenjem svesti, tj. u uzrastu od oko dve godine, treba usađivati detetu pojam o Bogu kao Izvoru života i svih blaga i dobara, i učiti ga da se moli. Neka dete usvoji za ceo život da je prvi njegov pokret posle buđenja u znaku krsta; da su prve njegove reči hvala Tvorcu (“slava Tebi, Gospode, slava Tebi”); prva beseda – molitva, tj. prinošenje Bogu svojih slavoslovlja i molbi; prvo što se okusi u danu – Pričešće ili sveta vodica i osvećeni hleb (nafora).
Kad još više poraste prvo što pročita u toku dana treba da bude Jevanđelje, a prva poseta za praznik – poseta Božijem hramu.
Još u Starom Zavetu Bog je tražio od čoveka sve prvorođeno – da Mu se posvete prvenci i prinese sva prvina (3. Mojs. 2,12; 2. Mojs. 13, 2).
Sveti Jeronim ovako piše udovici Lidiji: “Radost majke Hrišćanke je u tome da nauči svoje dete da izgovara najslađe Isusovo Ime onda kada mu je i glas još slab, i jezik još nem. Znaj da se sva prvina mora bez izuzetka prineti Gospodu; zato prve misli, prve reči deteta moraju da budu osvećene pobožnošću”. Molitva ima tri svoja vida kod nas: ispunjavanje domaćih molitvenih pravila, uznošenje Bogu kratkih molitvi tokom celog dana i posećivanje crkvenih bogosluženja. Svemu ovome je neophodno učiti dete od samog detinjstva.
Obično deca počinju da uče da se mole od “Bogorodice Djevo”. I to je u redu: Majka Hristova je Majka celog hrišćanskog roda. I kao što su prve reči koje dete izgovara “mama” i tata”, tako i prvi njegovi razgovori sa Bogom treba da se sastoje iz “Bogorodice Djevo” i “Očenaša”. Istovremeno ga treba učiti da se moli za svoje bližnje.
U isto vreme kad ga učimo da se moli, treba da ga učimo i da se prekrsti. Sveti Jovan Zlatoust daje ovakvu pouku majkama: “Učite, majke, vaše mališane da rukom izobražavaju krsno znamenje i pre nego što oni sami budu u stanju da to učine; vašom rukom na njihovom čelu zapečatite to znamenje”. Kada deca porastu, treba voditi računa o tome da se krste široko, bez žurbe i pažljivo.
Kako dete raste, stalno treba da raste i njegovo molitveno pravilo. Prepodobni Serafim uči Hrišćane koji žive u svetu da se mole tri puta dnevno – ujutru, usred dana i uveče. Za one ljude koji su preopterećeni poslom i imaju malo vremena ovo pravilo se sastoji iz: tri “Oče naš”, tri “Bogorodice Djevo” i jednog “Verujem”.
Deca koja su već pismena za ujutru i uveče mogu da uzmu jutarnja i večernja pravila ustanovljena Crkvom, a za dan da ostave pravilo prepodobnog Serafima. Ono se, po rečima Prepodobnog, čita makar i usred posla, usput, ako se ne može danju naći vremena za osamljenje.
Jutarnje i večernje pravilo će, svako za sebe, oduzimati detetu desetak do petnaestak minuta, pri sporom čitanju. Ako im je ovo isuviše teško i dugo, pravilo treba smanjiti, a, kako smo već rekli, pravilo treba da se postepeno povećava kako dete odrasta.
Veština vaspitavanja dece (kao i prevaspitanja odraslih) zahteva da se sav napor u određenom smeru čini postepeno i ujedno neprekidno. Setimo se s kakvom je postepenošću ava Dorotej učio svog učenika Dositeja uzdržanju od hrane. Ava je smanjivao njegovu porciju pomalo i to onda kada bi se Dositej naviknuo na prethodno smanjenje hrane. Tako i u datom slučaju postepenost u učenju molitvenog pravila neprimetno će da navikne dete na njega i ono mu se onda neće činiti dugim.
Ujedno, treba upozoriti one roditelje koji misle da nije bitno trajanje molitvi, već kvalitet. Sveti oci Makarije Veliki, Ignatije Brjančaninov i drugi, ukazuju na to da je kvalitet naše molitve nizak i da ga treba upotpunjavati količinom, idući od količine prema kvalitetu.
Jedan sveti Otac kaže: “Činite, činite spoljašnje, jer spoljašnje pripada vama, a unutrašnje Bogu. A za spoljašnje će vam Gospod dati i unutrašnje” (tj. videći naše strpljenje u vršenju dugog molitvenog pravila, Gospod će nam dati i pažnju i toplinu osećanja).
Prilikom proširivanja pravila novim molitvama, potrebno ih je objasniti detetu. Kada deca poodrastu treba im ispričati i istorijat i poreklo molitvi, i upoznati ih sa životom njihovih autora. Čitajući “Sveti Bože” mališani će čuti pesmu anđelskih horova, koje je video dečak u Konstantinopolju u vreme patrijarha Prokla; otpočinjući “Dostojno jest” prenosiće se mislima u ubogu svetogorsku keliju, gde se prvi put pronela ova molitva iz usta Arhangela Gavrila; čitajući pažljivo molitve večernjeg pravila setiće se Sv. Jovana Zlatousta i tome slično.
U prvim vekovima Hrišćanstva molitva je u porodici bila zajednička i na nju su se okupljali svi članovi porodice zajedno sa domaćim slugama. Obično je molitvu čitao domaćin, a svi ostali su za njim tiho ponavljali. Mi treba da podražavamo taj običaj, i večernje, a ako je moguće, i jutarnje pravilo učinimo zajedničkim za sve članove porodice.
Čitanje pravila se može poveriti starijoj deci da bi ona uzimala živo učešće u molitvi. Ako ih ima nekoliko, svako od njih čita svog dana kad na njega dođe red. Roditelji pritom treba da nauče decu pravilnom i razgovetnom čitanju i da vode računa o tome da ne žure.
U tom uzrastu je potrebno učiti decu i poklonima pojasnim (do pojasa) i zemnim (do zemlje). Pokloni nadoknađuju našu rasejanost u molitvi: naporima tela se nadoknađuje slabost pažnje i neosetljivost srca. Običaj činjenja kolenopreklonih poklona (metanija) za vreme molitve je ustanovio je Sam Gospod, Koji je u Getsimanskom vrtu “pao na zemlju i molio se” (Mk. 14, 35). Tako da običaj činjenja kolenopreklonih poklona u molitvi postoji još od vremena prvih Hrišćana.
Treba obratiti pažnju, takođe, i na način držanja za vreme molitve, učiti dete da stoji pravo, pogleda usmerenog ka ikoni. Odeća molilaca takođe treba da bude pristojna. Spoljašnja sabranost pomaže unutrašnjoj. Drevni Hrišćani su se pažljivo pripremali za molitvu i smatrali za neophodno prethodno pranje ruku: oni su živo osećali da su pred licem Nebeskog Cara i da ne smeju da stanu pred Njega sa tragovima nemara i nečistote, kako spolja, tako i iznutra.
Bilo bi veoma dobro završavati zajedničko pravilo zajedničkim pevanjem molitvi kao što su “Zastupnica usrdna”, “Pod Tvoju milost”, tropare porodičnih Svetitelja itd.
Da bi se oživela detetova usrdnost u molitvi, dobro bi bilo ispričati im one slučajeve kada je usrdnu dečiju molitvu Bog ispunjavao, čineći razna čudesa.
To se, naprimer, dogodilo u detinjstvu prepodobnog Aleksandra Svirskog. Njemu, kao ni prepodobnom Sergiju, nije išlo čitanje i pisanje. To je veoma rastuživalo dečaka. Jednom se plačući molio u hramu da mu Bog pomogne da razume, kad začu glas: “Ustani, dobio si ono što si tražio”. Od tog doba je lako razumevao pisane mudrosti.
Osim jutarnjeg i večernjeg pravila deca treba da nauče niz molitvi za čitanje u raznim prilikama u toku dana. To su molitve pre i posle jela, pre posle i učenja, pre i posle svakog posla, pre i posle puta, blagodarenje za dobročinstva Božija, tropar svog Svetitelja. Starac Amvrosije Optinski savetuje starijoj deci da nauče psalme “Koji žive u zaklonu Višnjega” (Ps. 91) i “Gospod je videlo moje” (Ps. 27).
Da bi se dete naviklo na crkvene molitve treba ga od malih nogu voditi u crkvu na bogosluženja. Neće mu biti teško, ako od detinjstva navikne da biva na njima, od početka do kraja bogosluženja. Potrebno je da deca posećuju i nedeljne i praznične večernje službe i Liturgije. Hrišćanska porodica iz prvih vekova Hrišćanstva je molitvi posvećivala noći.
Ako je deci teško da stoje na službi, treba im objasniti da Gospod od nas traži strpljenje ,jer su uska vrata i tijesan put što vode u život” (Mt. 7,14). Odrasla deca treba da prisustvuju i crkvoustanovljenim noćnim bogosluženjima (na primer, Strasne sedmice, na Pashu, pred Božić).
Dobro je podsetiti se pritom slučaja koji se dogodio sa svetim Grigorijem Niskim, kada je on još bio dečak. Cela njegova porodica je učestvovala u svečanom bdeniju u porodičnoj kapeli povodom prenošenja moštiju Sv. Četrdeset Mučenika sevastijskih u istu.
Grigorije je otišao sa službe i zaspao u obližnjoj kolibici, ali ga je probudio strašan san. Kao on hoće da uđe u vrt i da prisustvuje bogosluženju, ali ga sevastijski vojnici – Mučenici ne puštaju i hoće da ga kazne, udarajući ga žezlom. Preplašeni dečak je pritrčao urni s moštima i plačući počeo da moli Boga i Mučenike da mu oproste njegovu lenjost.
Po povratku iz crkve deci treba objasniti ono što nisu razumela. Majka zadonskog zatvornika Georgija imala je običaj da po povratku kući iz crkve pita sina koje je Jevanđelje čitano na Sv. Liturgiji. Pohvaljivala je sina kada bi iz njegovih odgovora videla da je bio pažljiv u crkvi, ali je umela i nežno da ga kori kada bi bio nepažljiv.
Osim u praznične dane deca treba da posećuju službe Strasne i Svete nedelje i bogosluženja na dan svog Anđela, svog rođenja i porodičnih događaja (sahrana, krštenja i sl.). Ovde treba dodati posete crkvi pre početka školske godine, služenje molebana i sl. Dete treba da se srodi sa bogoslužbenim krugom i da nauči da se sav njegov život blagosilja, drži i osvećuje preko molitava Crkve.
Potresno pojanje i obredi naše Pravoslavne Crkve se neobično živo i za ceo život urezuju u dečije srce. Ko još ne pamti Vaskršnje jutrenje s njegovim neizrecivim slavljem – pobedom života nad smrću; prolećne večeri Vrbice kada su ulice prepune ljudi koji idu iz crkve s vrbama i zapaljenim svećama u rukama; ophode oko crkve s prazničnom zvonjavom zvona; one trenutke kada se po prvi put u godini pevaju “Hristos roždajetsja – slavite…” ili “Čertog tvoj viždu, Spase Moj, ukrašenij…” K. P. Pobedonoscev piše o tome ovako: “Srećan je onaj koga su od detinjstva dobri i blagočestivi roditelji navikavali na hram Božiji i dovodili ga da se moli s narodom u svenarodnoj molitvi, da slavi svenarodni praznik. Nakupili su mu blaga za ceo život, uveli su ga stvarno u razum narodnog duha i u ljubav narodnog srca, učinivši da mu crkva postane rodni dom i mesto potpunog, čistog i istinskog sjedinjenja s narodom”.
Treba se pobrinuti da deca razumeju pesme i crkvene tekstove, treba im prevoditi nerazumljive crkvenoslovenske reči i izraze. Sa odraslom decom treba razgovarati o smislu i poretku crkvenih bogosluženja i upoznavati ih sa istorijatom njihovog nastanka.
Gospod nas uči stalnoj molitvi. “Neprestano se molite…” – piše i Sv. apostol Pavle. “Osim neprestanom molitvom, drukčije se Bogu ne možemo približiti”, kaže prepodobni Isak Sirin. Zato nije dovoljno samo ispunjavati domaća pravila i odlaziti na bogosluženja. I sebe i decu treba da, po zapovesti Spasitelja, navikavamo na neprestanu molitvu. Kako to da učinimo?
Evo šta savetuje episkop Teofan Zatvornik: “Treba se u toku dana češće obraćati Bogu kratkim rečima iz srca, već prema potrebi duše i konkretne stvari. Počinjući nešto, na primer, kaži: “Blagoslovi, Gospode”, završavajući – “Slava Tebi, Gospode”, ali ne samo jezikom, već i osećanjima… Tako u svakoj prilici. Ili jednostavno često ponavljaj: “Gospodi, pomiluj”, “Vladičice, Bogorodice, pomiluj me”, “Anđele Božiji, čuvaru moj sveti, zaštiti me” ili nekim drugim rečima se obraćaj Bogu. Samo se trudi da se što češće obraćaš Bogu ovim rečima i da one izlaze iz srca…”
Episkop Teofan nas uči da sve poslove obavljamo s mišlju o Bogu, s osećanjem zavisnosti od Njega i u neprestanoj besedi – molitvi sa Njim u mislima.
Da se stalno u molitvi obraćaju Bogu treba učiti i decu. Tako je, naprimer, prepodobna Makrina (19. jula) – sestra Vasilija Velikog, bila od detinjstva naviknuta na molitvu.
U njenom žitiju se kaže da je na ustima devojčice molitveno pojanje bilo u svako doba dana: kad je ustajala iz postelje i prihvatala se kakvog posla, sedala da ruča ili ustajala od stola, podne i veče nije propuštala bez pojanja i psalama.
U naviku deci od najranijeg uzrasta treba da uđe molitva pre i posle svakog jela, pre i posle početka rada, pred izlazak iz kuće, pred početak svakog posla i sl. Treba ih navikavati da pred odlazak u školu ili uopšte od kuće i pre spavanja prilaze roditeljima s molbom da ih ovi zakrste. Krsno znamenje kojim roditelji, sa verom i pobožnošću, blagosiljaju decu ima za decu veliku zaštićujuću moć (isto kao, uostalom, i krsno znamenje kojim deca zakrštavaju roditelje).
Ne plašimo se toga da će ova i slična pravila biti breme za dečiji uzrast. Istorija Crkve daje primere visoke duhovne zrelosti još u ranom uzrastu.
Takvi su, na primer, bili prepodobni Sava Osvećeni (praznuje se 5. decembra), osnivač Lavre blizu Jerusalima, koji je napustio porodicu sa osam godina da bi stupio u manastir, prepodobni Teodor Sikeot (praznuje se 22. aprila), koji je sa deset godina počeo podvig strogog posta i noćne molitve, a sa četrnaest se zatvorio u pećinu. Moskovski mitropolit Petar je sa dvanaest godina otišao u manastir.
Pa onda devojčica Muza, koja se u detinjstvu odrekla igara i zabave radi ugaćanja Bogu, Marija – ljubimica prepodobnog Serafima, koja je sa trinaest godina stupila u Divejevsku zajednicu, a sa devetnaest se upokojila u shimi, i mnogi drugi, uključujući i mnogobrojni sabor mladih Mučenika i Mučenica u uzrastu od sedam godina (Vasilisa, Vera, Nadežda, Ljubav, Kirik, Urvan i dr.).
Ko zna kakav je put Bog naznačio našem detetu? Ne smetajmo mu da dođe Gospodu što pre: u tome je zalog njegovog brzog duhovnog rasta. Stvorimo takve uslove da njegovo srce od najranijeg uzrasta bude otvoreno za Gospoda Koji nam kaže: “Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas Moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa Mnom” (Otkr. 3, 20).
* * *
Postoji i savršena, neprestana molitva, kojom se bave naročito monasi. To je Isusova molitva: “Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog.
U prvom delu “Kazivanja jednog bogotražitelja” postoji priča o dejstvu koje je Isusova molitva imala na jednog dečaka. Dečaka su prvo terali da se moli, a posle je on sam počeo rado da je izgovara. On se, potom, tako navikao na nju da je sam tražio osamu gde mu ne bi smetali da se moli. Molitva je iz korena promenila detetov karakter: od nemirnog i živahnog preobrazila ga je u ćutljivog i krotkog.
Kako sam episkop Ignatije Brjančaninov svedoči, on se još kao dečak bavio Isusovom umnom molitvom. Kada je imao 16 godina, ona se već sama od sebe vršila. “Dešavalo se, uveče, – pričao je on sam kasnije o sebi, – legnem u postelju i, pridigavši glavu s jastuka, počnem da izgovaram molitvu, i tako ne prekidajući je, ujutru i ustanem…”
Sigurno da deca ne mogu da uče ovu molitvu bez iskusnog duhovnog rukovoditelja. Ali ako ga ima i ako dete ima odgovarajuće sklonosti, onda nema nikakvih prepreka da mu se, na taj način koji obezbeđuje sigurno i brzo dostizanje cilja, omogući zadobijanje Duha Svetoga.
