О Крсној слави – ГЛАС РЕГИЈЕ.057

Већ увелико смо у периоду прослава Крсних Слава и породичних светаца и време је да се подсетимо или научимо основне чињенице о овом најзначајнијем празнику сваке српске породице и зашто само Срби (и нико други) имају такав обичај.

1) СРБИ СЕ РАЗЛИКУЈУ ОД СВИХ ДРУГИХ СЛОВЕНСКИХ И ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА ПО ОВОМ ЈЕДИНСТВЕНОМ ОБИЧАЈУ ПОРОДИЧНЕ СЛАВЕ КОЈИ ПОСТОЈИ САМО КОД СРБА

Често се каже: „Где је Србин, ту је и Слава“. И то је заиста тако. Овај обичај је толико утемељен у нашем народу да је постао нешто по чему се препознајемо и разликујемо од осталих Православаца и Хришћана.

Други православни народи (попут нама суседних Грка, Румуна, Бугара, па и Руса, Грузина итд.) немају породичне Крсне Славе као Срби. Они славе Имендане тј. свеце по којима носе лична имена и тај празник прослављају свечано попут рођендана у модерно време. Ништа слично породичној Крсној Слави не постоји код њих.

Свако ко слави Славу је Србин, ма где живео и ма како се изјашњавао на пописима.

Слава је, рецимо у Шоплуку, Северној Македонији итд. често и једини начин да се распознају већинске српске од мањинских бугарских породица на том простору. Терористичка и неканонска Бугарска егзархија која је деловала на простору данашње Северне Македоније 1870-1912, покушавајући да од Старосрба створи некакве над-Бугаре и супер-Бугаре зване „Македонци“, је свим силама покушавала да укине и забрани тамошњем становништву прославу породичне Крсне Славе, само зато што је то српски обичај, јер Бугари не славе Славе, већ Имендан.

Обичај Крсне Славе се среће у трaговима и код римокатолика у Боки Которској, Конавлима, западној Херцеговини, Далмацији итд, али и код Албанаца римокатолика у северној Албанији, неких муслимана у Босни и Херцеговини и Рашкој, Полимљу, као и код наших Горанаца и Јањеваца. По мишљењу етнолога у питању су остаци православних Срба који су променили веру у неком историјском тренутку.

Обичај српске Крсне Славе је био толико јак, да су га прихватили и на пример наши Власи и Цинцари, који су са нама Србима градили и себе уграђивали у модерну Србију.

2) КРСНА СЛАВА НИЈЕ ПАГАНСКИ ПРАЗНИК И НЕМА ПОРЕКЛО У СЛОВЕНСКОМ ПАГАНСТВУ, ОСИМ НЕКИХ ЕЛЕМЕНАТА

Крсна Слава је настала у периоду од 7. до 8. века, када су српске породице и родови примали Хришћанство. На дан када су се ваши преци крстили у хришћанску веру, то је постала ваша Крсна Слава која је вековима прелазила са оца на сина да би стигла до вас данас.

У тренутку када је нека породица или племе постала хришћанска, крстивши се у хришћанску веру, тада је установљена Крсна Слава као успомена на дан примања Хришћанства и свеца на чији дан су се наши преци крстили и узели тог свеца као породичног заштитника.

И ту долазимо до заблуда које шире разни псеудоисторичари и модерни занесењаци словенског неопаганства.

Крсна Слава није остатак словенског паганизма, а то се види из просте чињенице да само Срби од Совена славе Славу. Никакав остатак паганског прослављања Славе (породичног заштитника) нећете пронаћи ни код Руса, ни код Пољака, нити код Чеха или Словака, Словенаца итд. Да је Слава паганског словенског порекла, остали би макар делови тог обичаја и код других словенских народа.

За разлику од других предхришћанских сачуваних словенских обичаја (попут коледара или додола на пример) који су сачувани и код Руса и код Бугара итд, ниједан елемент наше Крсне Славе не постоји код других словенских народа. Слава или елементи Славе не постоје ни код нама најближих Лужичких (Белих) Срба, нити је било шта слично Слави икада записано у њиховој историји.

И то нам све говори да је Слава искључиво српски и хришћански празник, са првокласним хришћанским елементима (свећа, хлеб, вино, жито, икона итд.) и да је благословом Цркве овај и овакав обичај постао тако снажно утемељен међу Србима и обележје Срба по ком се разликују од других народа.

Оно што највероватније потиче из предхришћанског периода јесте елемент поштовања предака у Крсној Слави тј. оних који су пре нас славили истог породичног свеца-заштитника.

3) СРБИ СУ НА ЈЕДНИСТВЕН НАЧИН У МИРУ СРЦЕМ И ДУШОМ ПРИМИЛИ ХРИШЋАНСТВО ПОРОДИЦА ПО ПОРОДИЦА И ПЛЕМЕ ПО ПЛЕМЕ, А НЕ КАО ОСТАЛИ ЕВРОПСКИ И СЛОВЕНСКИ НАРОДИ

Хришћанство је присутно у српским земљама још од најранијих, апостолских дана. Оно се ширило у први мах по урбаним срединама попут Сремске Митровице, Београда, Костолца, Ниша и приморским градовима попут Солуна, Салоне, Сплита, Рагузе, Задра да би се касније проширила по унутрашњости Балкана. У близини тих приморских градова наши преци долазе у први додир са Хришћанством и полако почињу да га примају.

Из извора знамо да је Ромејско царство свесрдно подржавало ширење своје вере међу Србима и не постоји АПСОЛУТНО НИЈЕДАН ДОКАЗ да је било примене насиља у процесу примања Хришћанства код Срба. За разлику од неких западних народа, Србима се Хришћанство није наметало путем владарске принуде, већ се органски ширило међу народом породица по породица.

Оно што је важно напоменути, у време још док је Хришћанска Црква била једна и нераздељена (пре 1054. године), Србима насељеним на Балкан најпре су хришћанску веру проповедали мисионари које им је слао Рим.

Сматра се да је процес примања хришћанства код Срба отпочео у 7. веку још за време цара Ираклија (610-641).

Иако су се наши преци насељавали у ромејским провинцијама и подпадали под политичку власт Цариграда, у црквеном смислу тај простор је припадао римској цркви. Разлог је у томе што је у то време граница римске црквене власти ишла на Балкану од Солуна на север преко Велбужда (данашњег Ћустендила) и Софије према Видину на Дунаву.

Ми смо били настањени у највећој мери, на римском црквеном подручју тада још неподељене Хришћанске Цркве. Да је то тако видимо и по црквеној терминологији која до дан данас живи међу Србима, а потиче из латинског језика попут „COMpater“ из ког потиче наш „КУМ“ или „altare“ тј. наш „олтар“ или „oleum“ „уље“.

Најновија истраживања показују да је највећи број Срба примио хришћанство већ у 7. веку, а не као што се раније претпостављало да се то догодило до 9. века.

Такође се из историјских извора да приметити да се један мањи део нашег народа неко време држао вере својих старих, из отпора према томе што је нову веру помагала државна власт из Цариграда, у страху да би примајући веру од Ромеја још више потпали под ромејску власт. Нарочити отпор видљив је у српској неретљанској области Паганији, која је због тога и понела такво име али је већ од 9. века и Паганија била увелико хришћанска.

Рад Цариграда на ширењу нове вере у унутрашњости Балкана веома се поспешује половином 9. века, када се наследник српског кнеза Властимира—Мутимир Властимировић (851-891) покорио ромејском цару Василију I Македонцу (867-886). Тада је заправо увелико готов процес примања Хришћанства узео замај, а нарочити успех је забалежен управо у Паганији међу Неретљанима који су се претходно једини томе опирали.

За разлику од свих осталих словенских народа, који су Хришћанство примали тренутком крштења њиховог кнеза односно монарха, процес примања Хришћанства код Срба текао је у највећој мери постепено племе по племе, породица по породица и човек по човек. Дан на који је нека породица или племе крштењем прешло на Хришћанство почиње да се обележава као Крсна Слава, док светац који се на тај дан обележавао, постаје породични заштитник. Тако је настала данашња породична Крсна Слава.

4) СРБИ СУ ПРВИ ОД СЛОВЕНСКИХ НАРОДА ПРИМИЛИ ХРИШЋАНСТВО УТЕМЕЉИВШИ КРСНУ СЛАВУ

Сви извори и поготово археологија потврђују да су Срби пре свих Словена примили Хришћанство. Имамо најстарија сведочанства од свих Словена који говоре о томе да су Срби примили Хришћанство.

Вишеславова крстионица, Стројимиров печат, археолошка налазишта Билимишће, Дабравине, Мали Мошуњ, Рас, уз обиље писаних извора који помињу Србе Хришћане још у 7. веку итд. само показују да су Срби били Хришћани још два века пре мисије Светих Ћирила и Методија.

Моравска (Чешка) прима Хришћанство тек у 9. веку, са моравским кнезом Растиславом и Светим Ћирилом и Методијем. Бугари такође постају Хришћани у 9. веку када се бугарски кнез Борис I Михаило крстио 864. године. Пољска постаје Хришћанска тек средином 10. века под кнезом Мјешком. Хришћанство се у Русији тек појављује са првом православном кијевском кнегињом Олгом средином 10. века, док се сви Руси крсте 988. године под Великим кнезом Владимиром Рјуриковичем.

5) УТИЦАЈ ПРОМЕНА ЦРКВЕНИХ ЈУРИСДИКЦИЈА И НАДЛЕЖНОСТИ ИЗМЕЂУ ЦАРИГРАДА И РИМА НА СРПСКО ХРИШЋАНСТВО

Иако у првом периоду хришћански мисионари Србима стижу из Рима, Срби заправо постају Хришћани највише захваљујући утицају Цариграда и то првенствено из разлога померања црквених граница са истока према западу.

Наиме, када је ромејски цар Лав III Исавријанац (717-741) отпочео крвави грађански рат и борбу против поштовања икона, самим тим ушао је у сукоб и са римским папом, који је по том питању чврсто стајао на православним позицијама.

Управо због тога је цар Лав 732. године пребацио оне крајеве Балкана који су дотле били у склопу западне Цркве у црквену надлежност цариградског патријарха. Папи је оставио само Истру и Далмацију са сплитском архиепископијом.

Тиме је огромна већина наших предака за сва каснија времена дошла под пресудни утицај Цариграда и у вери и у култури уопште. Мањи њихов део, настањен на земљишту сплитске архиепископије, остао је под верским и културним утицајем римске цркве и запада уопште. Данас су они, као што видимо, постали Хрвати.

6) СЛАВА ЈЕ НАЈВАЖНИЈА НЕПРЕКИНУТА ТРАДИЦИЈА КОЈУ НАШ НАРОД ЧУВА ПО СВАКУ ЦЕНУ ЈОШ ОД 7. ВЕКА ДО ДАНАС

Слављење Крсне Славе је остала најважнија непрекинута традиција код Срба још од времена покрштавања у 7. веку до данас. Много је штошта промењено у народном животу и обичајима, али се Слава сачувала као највећа светиња нашег народа.

Србин је славио и слави Славу у најславнијим данима своје историје, али исто тако и у току најтежег ропства под Турцима.

Србин Славу слави и у време и невреме—у рату и изгнанству, у тамници и болници, у жалости и радости, у беди и сиромаштву исто као у богатству и изобиљу.

Наши војници су у јеку најжешћих битака у рову ломили бајати војнички хлеб (тајин) певали славски тропар, палили комадић воштанице који су од кућа или цркава понели, молили се Богу за помоћ и срећније дане.

Чак и у време најгрђег комунизма када су прогањани они који су ишли у Цркву, Слава је ипак обележавана у тајности, са спуштеним ролетнама и славарима који су кришом славили Славе.

7) ШТА СЛАВУ ЧИНИ СЛАВОМ И КАКО СЕ ОНА ПРЕНОСИ?

Нема Славе без ових 5 елемената: икона, славски колач, жито, вино, свећа (која се пали за преминуле претке, а не за „живе“ или физички преминуле свеце) и то је све што је потребно за обележавање овог празника. Све поред тога је додатак који може али не мора да се узима.

Слава се преноси по мушкој линији, са колена на колено, са оца на сина. Зато данас релативно лако можемо да пратимо које су породице са истим презименима, а потичу од истог претка и то само по томе коју Славу славе.

Све док синови живе са оцем у истој кући, онда сви заједно славе Славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он по обичају почиње да у свом дому слави Крсну Славу, без обзира што отац наставља да слави исту Славу.

Сасвим је погрешно, што поједини по модерном помодарству данас не славе Славе у својој кући говорећи: „жив ми је отац и он слави“. Иако је заправо обичај да чим неко започне да живи засебно и заснује своју породицу, дужан је да слави своју Славу, јер је Слава заштитник домаћег огњишта и помоћник у сваком раду, велики Божији благослов и заштитник свих укућана, нарочито деце.

Слава се преноси тако што прве године када син заснује самостално домаћинство, он оде код оца на Славу. Кад се колач исече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се три пута, један другом честитају Славу, а отац даје благослов и пожели сину да са својом женом и децом, будућим унуцима и потомцима, дуго у здрављу и добром расположењу слави Славу. То благослови и свештеник који обавља обред сечења колача. Син носи део колача кући, подели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју Крсну Славу у новом домаћинству.

Слава се прославља тако што домаћин однесе колач и жито у Цркву, и пре Литургије или после са свештеником их освећује. Такође, свештеник може да дође у кућу славара и обред обави тамо. Након освећења колача и жита, у дому славара се спрема свечани ручак (у посне дане у доба постова или у среду или петак посан ручак) на који долази фамилија и пријатељи (који се на посебан начин зову или се уопште не зову у зависности у краја и локалних обичаја).

У неким крајевима се припрема и вечера уочи Славе (након вечерње службе), на коју долазе гости, и то се зове навечерје празника. Негде се слави и други, па и трећи дан Славе.

Нажалост, одсуство веронауке у време комунизма условило је да се Слава последњих година претворила скоро искључиво у славску гозбу, на којој, нити домаћин, нити гости знају о правом смислу и суштини Славе, па чак ништа ни о светитељу који се слави. Пошто се све претвара у обилну гозбу, сиромашније породице данас нису у стању да финансијски издрже велики трошак. Међутим, оно што је најважније запамтити јесте да је Слава пре свега духовни празник, који подразумева само оно што је неопходно за сам обред резања колача (икона, колач, жито, свећа и вино), а све остало је ствар воље и могућности сваке породице.

8 ) СВИ ВЕЛИКИ И ЗНАМЕНИТИ СРБИ СУ СЛАВИЛИ СЛАВЕ

Нема Србина који није славио Славу. И Карађорђе који је славио Светог Климента; и Милош Обреновић који је славио Светог Николу; и Петровић-Његоши који су славили Ђурђевдан; и Немањићи који су славили Светог Стефана, Светог Архангела Михаила итд; Војислављевићи Светог Сергија и Вакха; Никола Тесла који је славио Светог Георгија; Дража Михаиловић који је славио Светог Николу; и Новак Ђоковић који слави Аранђеловдан итд. Апсолутно сви Срби који су држали до свог имена и својих предака, славили су и славе овај једнинсвен српски обичај.

9) ПОЈЕДИНА ЗАНИМАЊА, МЕСТА, ОПШТИНЕ И УСТАНОВЕ СУ ТОКОМ ВРЕМЕНА УСВОЈИЛЕ ОВАЈ ОБИЧАЈ УЗЕВШИ СВЕЦА ЗАШТИТНИКА

Обнављањем модерне Србије и стварањем модерних институција и обичај Крсне Славе се ширио у нашем народу уз благослов наше СПЦ. Опште је познато да и села и вароши имају своје градске или месне Славе и Преславе. Тако су на пр. и поједина занимања узели своје Славе и свеце заштитнике, попут винара и виноградара (Светог Труфуна) или лекара (Светог Козму и Дамјана) или ваздухопловаца (Светог Архангела Михаила) или морепловаца (Светог Николу) итд. И то је сасвим разумљиво.

Исто тако је рецимо на предлог Атанасија Николића, ректора српског Лицеја у Крагујевцу 2. јануара 1840. године и одлуком Совјета Књажевства Србског отпочела и прослава Светог Саве као школске Славе, како у Кнежевини Србији, тако и у Кнежевини Црној Гори, док данас готово све важније институције и предузећа имају и своје Славе.