За место крунисња узима се манастир Милешева, а за време Митровдан односно 26. октобар 1377. године. Владимир Ћоровић о Твртковом крунисању у дјелу „Историја српског народа“ пише:
После успеха постигнутих против Алтомановића и Балшића решио је Твртко да своје дело крунише и видно. У Милошеву, над гробом Св. Саве, вероватно на Митров-дан 1377, крунисао се Твртко за краља „Срблнємь и Боснě и Поморих и Западнимь Странамь“. Крунисање није извршено у Жичи, по старој традицији Немањића, по свој прилици за то, што се она није налазила у Твртковој власти, али је Милешево, са гробом Св. Саве, чији је култ међу Србима био већ знатно развијен, и као задужбина Немањића изабрано намерно да се нагласи то везивање за старо наслеђе. Од тада, он се, по обичају српских владара, назива Стефан Твртко; на свој двор доводи посебног логофета из Рашке и с њим српске краљевске обичаје; од Дубровчана прима 2.000 перпера светодимитарског дохотка који су они дотле плаћали српским владарима.
Сам Твртко у повељи Дубровчанима од 10. априла 1378. каже: „ … и идох в србскују земљу … и тамо шдшу ми венчан бих богом дарованим ми венцем на краљевство преродитељ мојих“, тј. Немањића. Мавро Орбин у своме делу „Краљевство Словена“ наводи да је крунисан „од стране митрополита манастира Милешеве и његових монаха у цркви поменутог места“. Иван Лучић у трећој глави четврте књиге „О Краљевству Далмације и Хрватске“ пише:
Према Орбину, Стефан је док је био жив употребљавао титулу бана, а његовог синовца, такође Стефана, званог Твртко, наследника Бановине, Лајош, краљ Угарске, обдарио је босанском круном… Тако је, дакле, босански бан, уз помоћ и дозволу сродника и зета Лајоша, узео титулу ’од Краљевства Рашке’, али пошто су он и његови наследници боравили у Босни, називани су краљевима Босне. Први помен овог краља Рашке пронађен је у писму Марије, краљице Угарске, упућеном Дубровчанима [1383. године].
Фарлати пише на основу Орбина и Лучића:
Пошто је поразио домаће и стране непријатеље, Твртко је уз пристанак свог зета краља Лајоша, узео 1376. године титулу краља Босне. Пошто му је уз свечану помпу и приредбу митрополит, или којновијарх василијевског манастира Милешеве предао краљевске инсигније, изабрао је да се зове Стефан Мирча. Међутим, када је у оним ратовима, које је Лајош водио против краљева Србије, задобио мноштво присталица и заузео део Рашке, придодао је себи титулу краља Рашке, пре свега зато што је после смрти последњег српског краља Вукашина ово краљевство, које су делом заузели Турци, а делом суседни господари, остало без свог краља. Зато се у својим повељама титулише као Стефан Твртко по милости божјој краљ Рашке, Босне, Приморја (тј. области Захумља која се простире све до мора, коју је касније поверио кнежевима из породице Хранић) итд.
Што се тиче датума крунисања, дуго је била прихваћена Орбинова година, тј. 1376. Тако Лучић пише: „Како Орбин наводи, том приликом, после пораза Вукашина краља Рашке, бан Босне је добио одрешене руке, те узео титулу 1376. године. Наиме, пронађен је податак да је 1374. године Твртко, син Јелене, још имао титулу бана Босне“ (qua occasione Banum Bosnae victo Vuchasino Rege Rasciae titulum sumpsisse conjici potest anno 1376. ut Orbinus refert, cum anno 1374 Tuartkum Helenae filium adhuc Banum Bosnae titulum habuisse memoria reperiatur). Тек је објављивањем „Српских споменика“ Константина Јиречека тај датум доведен у питање. На основу грађе из Дубровачког архива, Јиречек је утврдио да је Твртко крунисан негде између 23. фебруара и почетка новембра 1377. Пошто је одредио terminus ante quem non nоn и terminus post quem nоn, у својој „Историји Срба“ написао је да се крунисање одиграло негде у лето 1377. Не само што је после тога прихваћена 1377, него је, штавише, било покушаја да се тај догађај временски још ближе одреди. Тако је нпр. Динић допустио могућност да је Твртко крунисан на дан светог Димитрија.
Исто тако, не може се тачно одговорити ни на питање о каквој се круни овде ради. Јиречек сматра да је Твртко по свој прилици крунисан „старом круном Стефана Прововенчанога“. Ћоровић помишља на „неки нов венац који је бог даровао лично њему“. Међутим, како подсећа Ћирковић, ни један ни други закључак не почива на поузданим темељима.
После Твртковог крунисања за краља 1377. и владалачка титулатура се променила. Док је пре крунисања називао себе „ми Твртко, милостију божијом бан босански“, односно „nos Tuercho dei gratia Bozne banus“, после крунисања његова титула већ гласи „ми о Христе Исусе благоверному и богом постављеному Стефану, краљу Србљем и Босне и поморију и западним странам“.
Твртко се крунисао за краља и преузевши традиције српског краљевства преузео и примање највећег трибута српских владара, Српског или Светодмитарског дохотка (1378), Стонски доходак је био највећи владарски трибут босанских банова.
Након крунисања Твртко је на великом владарском двостраном печату, у лијеви грбовни штит који окружује лик владара смјестио хералдички мотив двоглавог орла, који је са одређеним измјенама користио и краљ Дабиша.
