Наш Свети Василије Острошки је (уз Грка Светог Нектарија Егинског) највећи и најпопуларнији чудотворац у Православљу данас. Реке људи који свакодневно долазе под Острог на поклоњење, молитву и благослов светитеља говоре довољно о томе, као и о небројеним чудима и исцелењима која се дешавају на том месту.
Међутим, шта знамо о Светом Василију Острошком као историјској личности?
Знамо да је родом из светосавске Херцеговине, да је рођен 28. децембра 1610. године у селу Мркоњићи, Попово поље, надомак града Требиња. Долази из знамените породице Јовановића из Попова поља. Отац му се звао Петар Јовановић, а мајка Ана-Анастасија (девојачко презиме Ђурица).
Свети Василије је на крштењу добио име Стојан. У страху од данка у крви и отимачине српских дечака, родитељи су Стојана већ у дванаестој години послали у скровити манастир Завалу, у којем је тада игумановао његов стриц тј. брат његовог оца Петра, игуман Серафим. У манастиру Завали се млади Стојан Јовановић учио црквеној писмености.
После неколико година, Стојан прелази у требињски манастир Тврдош, где након похађања манастирске школе прима монашки постриг са именом Василије и свештенички чин, поставши парох поповопољски.
Већ ту видимо да монах Василије се издваја у служби свом народу и да даје све од себе како би сачувао православље на том бедему српства.
Наш народ у Херцеговини Светог Саве био је под страшним унијатским притисцима Римокатоличке цркве из оближњег Дубровника и Венеције како би променили веру, а са друге стране притиснут турским зулумом и самовољом који такође спроводе исламизацију у највећем таласу исламизације током 17. века.
Млади Василије је свим силама покушавао да сачува своју паству и свој народ притиснут покатоличавањем и исламизацијом.
Као млади архимандрит, монах Василије стиже у Пећку патријаршију и, по благослову патријарха српског Пајсија Јањевца, одлази у ходочашће најпре на Свету Гору, а затим у Влашку и данашњу Украјину тј. у Кијевско-печерску лавру.
Са тог путешествија монах Василије се враћа са даровима тамошњих православних руских и влашких владара страдалном српском народу у Херцеговини Светог Саве.
Године 1638. архимандрит Василије је, одлуком Светог Сабора СПЦ у Пећи, рукоположен за митрополита херцеговачког, са обновљеном светосавском титулом, митрополит Захумски.
Као један од најугледнијих Херцеговаца у то време, кнез Лука Владиславић (отац чувеног Саве Владиславића) је пратио митрополита Василије на пут у Пећ када је хиротонисан.
Живот захумског митрополита Василија је био у сталној опасности од Турака.
Такође је био прогањан и клеветан и од милитантних римокатоличких мисионара и прелата, који су од Турака тражили и потплаћивали их да га уклоне.
Чак када се у Требињу појавио лажни епископ и римокатолички унијата Саватије 1641. године, митрополит Василије је прогнан. Излаган је бахатостима појединих племенских кнезова и непослушних ускочких четовођа.
Ипак, где год је био неопходан као пастир и владика свом народу, Свети Василије је долазио. Непрестано је путовао од Мостара, Требиња, Билеће и Херцег Новог до Пљеваља, Мораче, Оногошта, Пјешиваца и Бјелопавлића.
Као архијереј живео је у манастиру Тврдош и одатле утврђивао у православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства.
У једном тренутку је одбио понуду да постане патријарх српски у Пећи јер је желео да се посвети подвигу и молитви.
Када су Турци разорили Тврдош, пошао је на Свету гору, али га је народ у Бјелопавлићима зауставио уз обећање да ће му свако давати по мерицу пшенице за издржавање.
Владика Василије је остао и најпре се подвизавао у једној пећини у Пјешивцима, а касније прелази у острошку пећину.
Манастир Острог је место где је наставио свој строги подвижнички живот. Последњих 15 година свог живота провео је у пећинској испосници у Горњем Острогу.
Умро је 1671. године. Његове мошти и његов гроб чувају се у манастиру у Острогу до данашњег дана. Остатак приче о Светом Василију Острошком Чудотворцу сваки Србин зна.
Слава му и милост!
