Српска православна црква и вјерници данас обиљежавају празник посвећен Светим мученицима Сергију и Вакху, у народу познатији као Срђевдан.
Судећи према броју цркава Светих Сергија и Вакха у приморју и залеђу јужног Јадрана, Срђевдан је у средњем вијеку био распрострањен празник, са вјероватно знатним учешћем становништва у обиљежавању те крсне славе.
После цвијетања овог култа у Сирији од 4. до 7. века, простор западног Балкана представљао је регион са снажним упориштем култа Св. Сергија и Вакха током већег дела средњег века.
Поштовање култа Св. Сергија и Вакха остало је и даље заступљено у својој постојбини, међу хришћанима Сирије и Либана.
Стари је обичај да се на тај дан за украшавање користе палмине гранчице. На другим просторима Блиског истока, услед вијековне доминације ислама, њихов култ је замро како је нестајало хришћанског становништва, па је већина некадашњих цркава претворена у џамије. Превласт друге религије није избрисала прастаре народне обичаје, па Св. Сергија пустињски номади и данас сматрају својим заштитником.
Услед убрзаних и честих миграција становништва у 19. и 20. вијеку данашње становништво са Срђевданом као својом крсном славом разбацано је широм простора Балкана, и у већини случајева то су појединачне породице, које су се током времена одвојиле од својих родова.
Ријетки су примјери да на мањем географском простору буде већи број породица које славе Срђевдан. Досадашња истраживања показала су као изузетак село Горобиље код Пожеге у Србији, које још од 18. вијека има више породица са том крсном славом.
Данас је Срђевдан једна од мањих слава на просторима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, дијелова Хрватске.
Слава се обиљежава 20. октобра, односно 7. по јулијанском календару, са обавезним паљењем славске свијеће и прављањем славског колача.
Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако сриједа или петак нису дани славе. Свака кућа која слави Срђевдан морала би да има икону Св. Сергија и Вакха.
На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају или у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, знаком мучеништва, или, што је ређи случај, у војничкој опреми са палминим гранчицама у рукама. Остали славски обичаји разликују се од једног до другог географског простора, као и код осталих слава.
Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Верује се да на тај дан и дивље звери бивају питоме и кротке.
Данас је све мање људи који се баве пољопривредом у тој мери да читав дан проводе на пољу, али се то може односити и на оне који се рекреативно баве узгајањем појединих биљака, или раде у дворишту. Зато, уколико имате башту или гајите биљке, данас немојте да се бавите тиме, одморите.
