Радовић је прије више од десет година кренуо у истраживање традиције и обичаја везаних за његов родни крај, што је резултирало објављивањем књиге “Народна ношња, игре и пјесме са Гласинца”.
Каже да су се интересовање и љубав према традицији, а посебно према народној ношњи, јавили још у дјетињству.
– То ме је заинтригирало и на почетку сам покушавао да сазнам више о томе кроз разговор са бабом, дједом и неким члановима фамилије. Онда се временом та прича проширила, па сам одлучио да почнем истраживати ту тему, с обзиром на то да у литератури нисам успијевао да нађем довољно података – истиче Радовић.
Додаје да је у оквиру истраживања обишао 58 села романијског платоа, у којима је разговарао са 108 саговорника.
– Нека од села која сам обишао била су потпуно пуста, док неки људи са којима сам разговарао нису били у могућности да пруже потребне информације. Нажалост, моменат објављивања књиге није дочекало више од половине казивача који су ми пружили одређене информације или потврдили постојеће – рекао је Марко.
Људима који желе да сачувају успомену на нека прошла, како старији знају да кажу, срећнија времена, највећи проблем је што та генерација старијих која се сјећа пјесама, ношњи и игара полако изумире.
Наш саговорник истиче да је тих људи сваким даном све мање, али да ипак постоје они који се и даље сјећају или чувају старе народне ношње, док је ситуација са старим играма и мелодијама лоша, јер се на прсте једне руке могу побројати они који их се сјећају.
У току истраживања највећи утисак на њега су, како каже, оставили срдачност и гостопримство старих, те спремност да се помогне ономе коме је потребна помоћ, што каже, нама данас недостаје.
– Било је случајева да су се људи тек на моју иницијативу, послије ко зна колико година, сјетили да можда негдје на тавану имају неки комад одјеће, па су то тражили. Неки су ми чак и накнадно достављали фотографије или поклањали дијелове ношње – говори он и додаје да је повратна информација читалаца веома добра, иако је она намијењена само циљаној групи, односно људима из свијета фолклора.
Радовић живи и ради у Београду. Завршио је медицински факултет, потом специјализацију из радијационе онкологије, а тренутно је запослен на Институту за онкологију и радиологију Србије. Ожењен је и отац двоје дјеце. Ипак, поред посла и породице успијева да издвоји вријеме за даљи рад на истраживању традиције својих предака.
Истиче да је сваки долазак на простор који су насељавали његови преци користио за истраживање традиције.
– Сваки мој долазак у Соколац било којим поводом био је повезан с тим да макар сат или два издвојим за контакт са људима и прикупљање материјала. Зато и јесте сам процес истраживања трајао толико дуго – наглашава Радовић и додаје да у будућности планира ревитализацију пјесама и игара са подручја Гласинца у виду кореографије.
Захвалност
У свом дугогодишњем пројекту спасавања традиције од заборава истиче Тому Боровину као човјека који му је највише помогао у његовом раду. Он каже да је Томо све до краја свог живота чувао и баштинио традицију свога краја.
– Он је био и свирач на народним инструментима, прије свега на двојницама, пјевач, али је знао и да игра. Свирао је и пјевао све до смрти – истиче Радовић.
