„Братство и јединство“ учинило је своје, да су сељани морали шутати иако су жртве били. Село Врхпрача добило је асфалт тек 1983.године пред саму Олимпијаду, јер је важило за „четничко мјесто“. Уствари, о овим јадним сељанима и после рата је одлучивао џелат, прерушен у кожни сако са петокраком на челу.
Нигдје споменика и обиљежја иако је ово село паљено чак 4 пута од стране усташа у Другом свјетском рату, а у њему убијано све што се стизало. Усташе из Праче, Иловице и Оравица, па и оне што из Средње Босне дођоше. Како домаће сељане из свих засеока, тако и оне што побјегоше у Врхрпрачу испред повампиреног џелата.
А само шапатом се преносило и у помен уписивала дјеца: 46 Павловића, 14 Елека, 12 Гранзова из Касидола (које је усташа у Врхпрачи сустигао), 11 Фуртула из Влаховића, 10 Цицовића, 8 Вуковића, 7 Живковића, , 7 Ковача, 7 Самарџића, 6 Коромана, 6 Паприца, 5 Ћосовића из Радоњића (Баре), 4 Ненадића, 4 Лукића, 4 Пурковића, 4 Трифковића, 4 Шаловордића, 3 Симовића, 2 Павићевића, 2 Витомира, 2 Томића, 2 Милошевића.
Неколико дана касније (21.1.1942.године) усташе су наставиле свој крвави пир по Гласинцу гдје су такођ убиле десетине дјеце, али и жена и стараца.
