Доброслав Јевђевић је рођен у свештеничкој кући, од оца Димитрија и мајке Анђелке, у Милошевцу код Праче 1895. године. Као члан Младе Босне учествовао је у неуспелом атентату на аустријског генерала Поћорека 1908. године, када му је било свега 13 година, а потом и у сарајевском атентату 1914. године. Тада је ухапшен и крај Првог светског рата дочекује у затвору. Између два рата био је публициста и политичар (један од вођа Орјуне и ЈНС-а). Током Другог светског рата најпре је обављао политичке дужности у западним српским крајевима, а 1944. постаје командант Команде ЈВуО за Горњу Лику и Хрватско приморје, односно два корпуса која су постојала у тим крајевима: Личко-кордунашког и Приморског корпуса. Крајем те године прешао је на савезничку територију у Италији. Године 1942. добио је звање четничког војводе.
Поручник Неђељко Б. Плећаш, у својој мемоарској књизи “Ратне године 1944-1945”, војводу Јевђевића описује следећим речима: “Он је схватио, боље него ико други, да је после ратне трагедије (априла 1941) био најважнији посао да се спасу српски животи. Томе се циљу он био сав посветио. Он је све гледао српским очима. Није се заносио ни Савезницима, ни окупаторима, ни пријатељима ни непријатељима, већ је вагао на националном кантару и мотрио ко ће у ком моменту више користити нашем народном интересу. У том раду, он се понекад огрешио о интересе Савезника, често се грешио о интересе окупатора, али се никада није огрешио о интересе српског народа”.
Војвода Јевђевић је у емиграцији је био почасни доживотни председник Организације српских четника “Равна Гора”. Објавио је књигу четничких новела “Капи крви” (1950), као и књиге “Сарајевски завереници” (1953-1954) и “Од Индије до Србије – три хиљаде година српске историје” (1961). Основао је и уређивао “Српске новине”. Умро у Риму 2. октобра 1962. године.
