ПРЕДОЈЕВИЋИ – НАЈСНАЖНИЈЕ БИЛЕЋКО ПРЕДАЊЕ
Пет стотина година, с кољена на кољено, у Билећи се препричава једна дирљива и узбудљива прича, епска али истинита драма, о мајчиној љубави, отетом сину јединцу, силном турском јунаку, себичном ђеверу, стрицу, кнезу, суровој казни, цркви и џамији.
Сага о Предојевићима је најдубље и најснажније билећко народно предање изникло на херцеговачком кршу.
Предојевићи су билећки Еп о Гилгамешу, херцеговачка Одисеја и Илијада, заветно писмо о Приметној гомили у Пријевору где су столовали средњовековни српски властелини. Кад су Турци стигли у Херцеговину народ је постао раја и свој јад и чемер могао је да упамти и забиљежи само у камену и усменом предању. Других мјеста имао није.
***
Сунце је било већ високо кад су чобани подно Дубовца видјели колону како промиче кроз Кртине испод Грабовица ка Радашевом долу. Ишли су главном џадом. Из даљине се није видело ко су али су једни јахали а други водили коње за собом.
Тек кад су окренули ка Потркушама разазнаше да су Турци. Мора да долазе по бегов харач. Али зоб још није ни завила. Није вријеме за харачлије. Најстарији међу њима се досјети: „Пошли су да скупљају. Нијесу долазили већ четири љета, вријеме им је.“
Био је то онај дан кад мајке лелечу и ударају се у прса а очеви чупају косе јер им Турци одводе дјецу у јаничаре. Данак у крви. Није било више вајде бјежати у брда. У сваком селу кнез је имао обавезу да прикупи дјечаке.
Чобани јавише у село да долазе Турци. Кнез Јован Предојевић имао је шест синова а његов покојни брат Никола само једног, малог Ненада који је живео сам са мајком. Тројици својих синова кнез рече да пођу уз брдо ка Врањој Дубрави а двојица старијих и онај најмањи и најмлађи остадоше.
– Кнеже јеси ли си одабрао дјецу за цара, упиташе Турци док су улазили у Пријевор, мјесто где су некада столовали средњовековни билећки властелини Предојевићи.
Кнез окупи неколико дјечака око којих Турци почеше да обигравају. Хтели би оној најкрупнијег али је престарио, онај мали је сав некако каракушљив.
– Узмите овога овај је најбистирији, показа кнез на Ненада, јединца његовога покојног брата.
Један Турчин докопа дјечака, метну га у сепет који се налазио на коњу и рече: – Хајдемо, даље!
Ненад бризну у плач а његову вриску чула је и мајка која се налазила за козама изнад куће. Стрча до пута. Што водите њега, он ми све на овом свијету? Поче да лелече и кука. Упита ђевера, шта учиње, што им не даде једног од твоје шесторице? Кнез је само ћутао а Турци су замицали ка Бијелој Рудини.
Несрећна мајка потрча за њима. Плаче и преклиње да јој пуште дијете.
У сепетима је већ било неколико дјеце. Сви уплашени и подбули од плача. Ненадова мајка трчала је за караваном и коњаницима а Турци су је гонили и шибали канџијама. Сва рашчупана, изубијана, падала је низ камење, запомагала и молила али није одустајала.
Од мајчиних лелека до дана данашњега остала су имена мјеста названа по њеном запомагању од Пријевора до Чемерна. Корита, где је нарицала да је јадна и коретна, Пусто поље, где је клела да јој оста кућа пуста и Чемерно кад је зајецала: „Јао мени јадној и чемерној“. Ту је пала на земљу не могавши да више прати Турке а караван са данком у крви замаче ка Босни.
Већ је била позна јесен кад су јаничари са дјечацима у сепетима стигли у Цариград. Постригли су их и окупали, обукли у нове `аљине и увели у велику просторију да вечерају. Сјели су за астал и дали су им кашике са огромним дршкама. Дјеца нијесу успјевала да примакну залогај устима. Мали Ненад узе своју кашику и принесе је устима дјечаку наспрам њега овај поједе па исто учини. После и остали тако почеше да једу.
Видјеше то султанови учитељи и Ненада одмах одвојише у посебну групу. Нијесу се преварили, постао је најбољи ученик, питомац, војсковођа, паша, али не Ненад него Хасан паша Предојевић. И султан је чуо за његову храброст и виспреност. Послао га је у Сегедин да утврди границе царства.
Кад се враћао преко Дунава Хасан се присети своје Херцеговине окрену војску на југ и појави се у Љубомиру. Ту подиже логор за три хиљаде војника.
У зору позва свој вјерног чауша Ахмета Челеби Дугалића и рече му да оседла коња. Њих двојица са још тројицом коњаника замакоше узводно Требишњицом. Хасану срце затрепери кад угледа Дубовац и билећку валу. На уласку у Пријевор сјахаше с коња а паша рече Ахмету и пратњи да сједну у хлад и одморе. Он пође сам пјешке поред окрајка ка нахереној плочари. На струзи иза сренсле затече једну старицу и назва јој добар дан.
– Јеси ли сама, имаш ли кога још?
– Немам ниђе никога. Имала сам чоека ал` је млад умро. Имала сам сина јединца Ненада ал` га Турци покупише.
– Турци нијесу одводили јединце.
– Мог јесу. Ђевер је имао шесторицу али је изабрао и мог дао.
– А би ли познала тог твог сина кад би га виђела?
– Би богме, имао је биљег на лијевој мишки.
Паша заврну кошуљу и показа мишицу старици. Она врисну, подиже руку, помилова га по коси, скамени се и клону.
Ненад – Хасан унесе мајку у плочару и дозва Ахмета Дугалића. Похитај у Дубровник доведи ми одмах љекара Тому Натали Будиславића и пружи му ћесу са 300 перпера. Не враћај се без њега.
Старица се с душом растајала а син је бдио поред ње. Кроз главу му је свашта пролазило. Мајчино срце није препукло од туге али јесте стало од радости.
Већ је пала ноћ, изађе Хасан испред полаче у долину. Мјесец је обасjао све зидини од торине, преко врта до великог дријена. Хасан се присети ноћи док је био Ненад, сјети се ораха, мајчиног корита, како се преде вуна. Сјети се плочника где је излазио и играо се са браћом од стрица Илијом и Марком. Свега се сјети. Силном паши се нека туга навуче преко очију.
Погледа горе у мјесец и промрмља нешто на језику који је већ био заборавио.
Те ноћи је поново био Ненад. Ока није склопио цијелу ноћ, смишљајући шта му чинити. Кад је пролазио кроз Вишеград идући са војском ка Билећи видио је да велики везир Мехмед паша Соколовић гради велику ћуприју на Дрини. Прије десетак година Соколовић је подигао цркву својој мајци.
Што и ја не бих могао, размишљао је паша Предојевић. Одлучи да мајку сахрани по хришћанским обичајима и да јој подигне цркву од бијелог билећког клесаног камена. Баш ту подно куће гдје је деценијама чамила сама тугујући за својим јединцем. Подићи ће и џамију баш као што је учинио и Бајо Ненадић у родним Соколовићима.
Чим је свануло паша позва свог најбржег делију и рече му да похита ка Дубровнику, да нађе Ахмета Челеби Дугалића, да му каже да је мајка умрла и да не доводи љекара Тому Натали Будиславића. Сто перпера треба да преда апотекару Ивану Бартоломеју јер му од раније дугује. Нека Ахмет пробере четири најбоља дубровачка мајстора, обећа им богату награду и доведе њих и њихове калфе намах у Билећу.
Цијела билећка вала, са околним селима од Плане до Паника, тог поднева слегла се у Пријевор. Хасан паша, Ненад Предојевић сахрањивао је мајку. Кажу да такву сахрану Билећа не памти. На челу поворке ишао је паша, гиздаво обучен у одору од мрког, бијелог и зеленог сатена.
Сутрадан дубровачки зидари стигоше пред чадор паше Предојевића. Попише кафу и са Хасаном кренуше ка Пријевору. Показа им мјесто где треба подићи цркву а повише ње, испод бријега, велику чатрњу. Зидови да буду од клесаног камена, изнад двери исклесани велики крст, на лијевом довратнику сунце а са десне стране мјесец у славу архангела Михаила и Гаврила.
Спустише се потом низ Билећко поље главном џадом до Масленог дола. Ту сјахаше и паша им рече: „Овде ћете зидати џамију, с друге стране друма чатрњу и поред ње велики караван сарај“.
Дубровчани рекоше да су зидали и веће палаче од овога али им паша каза да све треба да буде готово до следеће јесени кад се он буде вратио у Херцеговину. Баци им двије ћесе са по хиљаду талира, узјаха коња и оде. Мајстори се само згледаше, више нису имали куд, прихватили су посао, а морали су све да заврше до пашиног повратка.
Хасан паша Предојевић нареди покрет својој војци. Узјаха хиљаду акинџија, џебелија и спахија, а за њима кренуше јаничари и азапи.
Постројише се на сред Билећког поља. Паша са пратњом настави ка Пријевору, до кнежеве куће. Изведоше кнеза, везаше га за колац и допола зазидаше.
– Ево кнеже, нек ти је теже, рече Хасан свом стрицу, приђе и баци први камен. За њим исто урадише и сељани, а потом и Турци. Сваки војник који је пролазио од Билећког поља застао би у Пријевору и бацио камен на Приметну гомилу.
Пролазници који су ходили тим друмом, стотинама година су прилагали камење, а гомила је бивала све већа и већа. Једино, веле да камење нису приносили Предојевићи и фамилије које потичу од њих.
И данас у Пријевору стоји Приметна гомила као сурови сведок кнежеве неправде учињене према мајци и њеном сину јединцу.
Сваки камен наваљен и бачен на Приметној гомили отежавао је кнезу а помагао народу билећком да од заборава сачува причу о мајчинској љубави, данку у крви, чемеру народном и животу херцеговачком.
Никола Тркља
