Међу задњим хајдуцима овог атара били су Ђуро Зекановић и Јово Тандарић, остали у свјежем памћењу и опјевани уз гусле. Ђуро је од породице Пекића, али због очевих зелених очију прозваше га Зекановић. Живио је у селу Рогоушићи (Мокро). Отишао тако Ђуро са два своја коња у Сарајево да тргује намирницама. Ту га прпознаје невјеста Рашевића. Она га окривљује да је опљачкао њеног брата Лазара и том приликом му узео кошуљу и чарапе. Правдао се Ђуро да је кошуљу добио у мираз, а чарапе купио. Није то правдање помогло, већ је невјеста остала при своме. Разјарени и увријеђени Ђуо узима невјесту, одигне је високо и нагло испусти, она лупи о калдрму и остане мртва.
Послије овог чина, убица бјежи са коњима да га жандарми не стигну, долази у своје Рогоушиће, оставља коње, а прихвата оружје и одлази у хајдуке.
Није помогла ни молба Ђурове „вјерне љубе“, која га је молила да не иде, али оде Ђуро, јер каже: „изгубио је образ пред свијетом“..
У овом послу придружује му се и Јово Тандарић, момак из Кадина Села, и мога су зла починили. Једног дана 1881.године Ђуро долази код Ждрала, својих кумова, на крсну славу. Кумови су га том приликом отровали, те жандарме извјестили да је хајдук у њиховој кући. Дошли жандарми и кроз прозор пуцају у мртвог Ђура. Породица Ждрала хе у свом селу изумрла, а народ то доводи у везу са проклетством због односа орема своме куму. Јово је страдао од својих другова хајдука. И тако се у овом крају завршава једно раздобље хајдуковање 19.вијеку.
